Škola i kritičko mišljenje

Razmišljenje i stvaranje vlastitog kritičkog mišljenja je kršenje svakog poretka površnosti.

Površnost je loša, često vodi ka generalizaciji, predrasudama, stereotipima, konkretno - lošem znanju. Da bi izbegli površnost, kvazi-analitičnost i gomilanje nepotrebnih činjenica i znanja, treba da razvijamo kritičko mišljenje. U tom procesu kreiranja kritičkog mišljenja nismo sami, i u velikoj meri to je proizvod koji nastaje kao posledica delovanja porodice, škole, zajednice, sistema i društva na nas.

Škola predstavlja jedno od naših "usputnih stanica" u životu na kojima stičemo znanje i kritičko mišljenje. Ovim tekstom ću se baviti pitanjem razvijanja kritičkog mišljenja u školama. Da li ono postoji i koliko je razvijeno?

Kritičko mišljenje i gde smo trenutno?

Kritičko mišljenje možemo  definisati kao metod učenja gde se učenik ne stavlja u pasivan položaj primaoca znanja, već se od njega traži da aktivno učestvuje u primanju znanja.

Razvoj kritičkog mišljenja je jedna od ključnih obaveza svake osobe koja se bavi edukacijom. Međutim, ova obaveza nije jasno definisana u predviđenim školskim planovima i programima. Tako se većina edukatora nalazi u nezgodnoj situaciji, pošto su obavezni da se pridžavaju predviđenog plana i programa.

U koliko se ne pridržavaju plana i programa, profesori i nastavnici mogu da budu kažnjeni. Tako se veliki broj edukatora strogo drži pravila i zadatih proporcija, ne želeći da sebe izloži kritici i kaznama. Samo mali broj njih želi da deci ponudi nešto drugačije i da u većoj meri kod njih razvije potrebu da više razmišljaju, a manje samo reprodukuju ono što su naučili iz knjiga, ili u većini slučaja- "nabubali". Tu su i standardizovana testiranja, literatura teška za shvatanje i razumevanje, različit nivo predznanja i ostali faktori koji utiču na dalje znanje učenika.

Dolazimo do činjenice da su nam školski programi napravljeni tako da sve učenike tretiraju isto i da se isti ishodi i rezultati očekuju od svih, bez obzira na različitost učenika. Pojedine države, poput Finske su prepoznale potrebu reforme školskog sistema i uspostavile novi koji je u velikoj meri prilagođen potrebama učenika i teži prepoznavanju i razvoju potencijala kod učenika, kao i kreiranju vlastitog kritičkog mišljenja. Učenici se od početka usmeravaju ka učenju i kreiranju kritičkog mišljenja, a u tome im pomažu nastavnici, koji u toku svojih studija posebnu pažnju posvećuju delu programa učenja koji se odnosi na ovu temu.

Mišljenje po meri nastavnika (školskog programa)

Nasuprot ovom sistemu, imamo sistem u Srbiji u kome se od svih učenika očekuju isti ishodi i data su im ista pravila, bez obzira što postoje razlike u znanju, načinima i mogućnostima učenja i pamćenja, kao i veštinama kojima se vlada. Isti zadaci i pravila važe za sve.

Udžbenici su puni brojnim informacija i podacima koji su zastareli, nisu relevantni ili su suvišni, a na đacima je da te podatke pamte i prosto reprodukuju. Tu ne postoji mogućnost i prostor za razvoj kriričkog mišljenja prema zadatoj temi. Ne razvija se ni analitička veština, gde se iz određenih podataka traži da se izvedu određeni zaključci. Sve se svodi na to da je to neko umesto nas već uradio (promislio) i zapisao, a da je na nama da te podatke i činjenice dobro zapamtimo i, u određenom trenutku (testu ili usmenom ispitu), reprodukujemo. Gotovi odgovori su nam plasirani, i tu nema puno mesta za razmišljanje. Postoje određene promene i pomaci, ali i dalje postoji sistem koji ne omogućuje đacima da, u potpunosti, razvijaju i iskazuju svoje kritičko mišljenje.

Tako dolazimo na fakultete gde se traži da posedujemo svoje mišljenje i interpretiramo ga analizirajući određene teme. Ali i to nije slučaj uvek i svuda. Često se i na fakultetima traži čista reprodukcija naučenog. Posledica je i toga da profesor smatra sebe autoritetom čije su misli i stavovi neosporni.  Kroz njegove tekstove i knjige, ili autora knjiga za koje smatra da su "sve i svja" nauke, student treba da nauči definicije, podatke i činjenice koje će mu biti potrebne za dalji rad. Retki su profesori koji  od studenata traže da iznesu svoje mišljenje o zadatoj temi. 

Sa druge strane, profesori na fakultetima se žale da veliki broj studenata na poseduje elementarnu čitalačku pismenost, tj. sposobnost da shvati  i analizira pročitani tekst. Ako pogledamo PISA istraživanja za Srbiju (o samom PISA testiranju možete pročitati ovde), možemo videti da učenici u Srbiji u proseku zaostaju više od jedne školske godine za njihovim vršnjacima na OEDC nivou (Efekat jedne godine školovanja u OECD zemljama u proseku iznosi 38 poena). Ti rezultati pokazuju da je čitalačka pismenost kod naše dece iznosi 449 poena, a da je  prosek  500 poena. Tako na fakultetima, veliki broj studenata uči gradivo napamet, jer ne znaju kako da to urade drugačije. Dobar deo studenata nema svoj stav o određenoj temi, već teži da na što lakši način položi ispit i završi sa obavezama. Tako se ili teži prepisivanju i varanju, ili učenju bez razumevanja. "Znanje" im je tako više reproduktivno nego funcionalno i u tome je problem.

Pošto sam na početku teksta naveo da je generalizacija loša, onda treba i da napomenem da za sve ovo što sam napisao postoje određeni izuzeci. Nisu svi profesori i učenici isti, te je i nivo prenošenja, kreiranja i sticanja kritičkog mišljenja različit od slučaja do slučaja. Pored škole, tu je i niz drugih faktora koji utiču na to. Ono što možemo da uočimo jeste nedovoljna mogućnost za iskazivanje i sticanje kritičkog mišljenja još od osnovne škole, te sa takvim znanjem i stavom, učenici dolaze na fakultete i susreću se sa problemima.
Očigledno je da školski sistem treba da se reformiše, kako bi učenici više "razmišljali svojom glavom", što isto važi i za visoko školstvo. Od naučenog napamet nemamo koristi, jer se to brzo zaboravlja. Učenje tuđih misli i stavova sistemom "bubanja napamet", zarad kretanja "linijom manjeg otpora" može u datom trenutku pokazati prednosti i benefite, ali na duže staze može predstavljati samo gubitak.


Milan Trpković