Poplave, mane i vrline - šta nam je, između ostalog, poručio Arčibald Rajs

Situacija se polako stabilizuje, neke stvari se vraćaju u normalu i život se nastavlja dalje. Posle 7 dana rada na terenu i volontiranja, odlučio sam da malo odmorim, sednem i pročitam nešto kako bih skrenu misli. Krenuo sam ka policama kućne biblioteke i prva knjiga koju sam uočio bila je "Čujte Srbi" od Arčibalda Rajsa. Rekoh sebi: "Sigurno postoji neki razlog zašto sam baš tu knjigu uočio među stotinama drugih". Uzeo sam je u ruke, pogledao i otvorio. Pasus na koji sam naišao prilikom otvaranja knjige me je iznenadio. Ni manje ni više, direktno se odnosio na pitanje poplava, izgradnje nasipa i političkoj nemarnosti.

Pasus sam slikao i podelio ga na društvenim mrežama. Ovo je izazvalo dosta reakcija, a većina ljudi je odgovorila i komentarisala sa: "Ništa se nije promenilo već 100 i više godina".

U pasusu stoji sledeće: 

Evo šta nam je, između ostalog, poručio Arčibald Rajs! #Poplave pic.twitter.com/TgAhViMR3C

— Arhivator (@Trpkodopulos) May 24, 2014

Rudolph Archibald Reiss (1875-1929)

O Rudolfu Arčibaldu Rajsu je dosta toga napisano, tako da ću se samo ukratko osvrnuti na njegovu biografiju. Rođen je u Nemačkoj, bio je doktor hemije i profesor kriminalistike, državljanin Švajcarske koji se 1914. godine odazvao pozivu srpske vlade da učestvuje u istraživanju zločina koje su počinili austrougarski vojnici u okupiranim delovima Srbije. Rajs se 1915. godine otvoreno proglasio za srpskog dobrovoljca i napustio je poziciju neutralog izaslanika. Time je postao, kako je sam kasnije napisao, "švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug velianstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara".

Sa vladom, narodom i  vojskom se  povlači preko Albanije i učestvuje u borbama na Solunskom frontu kao dopisnik i sastavljao je brojne izveštaje. Sa vojskom je ostao sve do oslobođenja Beograda, nakon čega se uključuje u reformu i modernizaciju policije gde se, pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, formira kriminalistički odsek. Učestvovao je u velikom broju reformi i pomagao je mladoj državi u svemu u čemu je bio stručan. 

Svoju privrženost srpkom narodu ispoljio je i neposrednim angažovanjem na prijemu i zbrinjavanju ranjenika, izbeglica i invalida. Postao je počasni građanin Krupnja 1926. godine. Veliki deo svoje imovine i laboratorije u Švajcarskoj je prodao i novac je poklonio Srbiji. Napustio je lagodni život koji je sebi mogao da pruži i živeo je skromno na Topčideru.

Zbog kritike koju je uputio državi i političarima zbog lošeg ophođenja prema izbeglicama i ratnim-vojnim invalidima, bio je kritikovan i napadan od strane političara i jednog dela tadašnje inteligencije. To je bio razlog njegovog povlačenja iz javnog života, nakon čega je umro  od srčanog udara 1929. godine.  Sahranjen je na Topčideskom groblju, a na osnovu njegove poslednje želje, srce mu je u urni preneseno na Kajmakčalan.

Danas u Beogradu postoji ulica sa njegovim imenom, spomenik u Topčiderskom parku i jedna osnovna škola na Karaburmi koja nosi njegovo ime. 

ČUJTE SRBI! 

Svoje utiske o samom istraživanju zločina počinjenim nad srpskim narodom, ali i mentalitetu, navikama, vrlinama i manama  naroda, napisao je u knjizi "Čujte Srbi", koju je završio 1928. godine. Po njegovom zahtevu, knjiga je mogla da bude objavljena tek nakon njegove smrti. Do sada je obljavljen veliki broj izdanja različitih izdavačkih kuća. Ovu knjigu možete naći u svakoj biblioteci, knjižari, čak i na uličnim tezgama sa knjigama, gde se prodaju za 100-200 dinara. 

Knjiga predstavlja njegov politički testament, i jedan vid zahvalnosti i opomene srpskom narodu!  Glavni fokus u knjizi, stavljen je na vrline i mane našeg naroda. 

Kao naše vrline izdvaja: hrabrost, rodoljublje, gostoljublje i demokratičnost, milosrđe, religioznost, ponos i bistrina.

Kao naše mane izdvaja: NERAD, bekstvo iz sela u grad, klanjanje bogatsvu, nezahvalnost, ksenofobiju kod vladajuće klase, politički kadar (koji je bezvredan), ljubomorna inteligencija, površnost i podmitljivost. 

O manama i vrlinama govori iz ugla naroda, političara, inteligencije i omladine. 

Veliki broj stvari koje je napisao u ovoj knjizu (pre 86 godina) ostale su nepromenjene.  Ostao je utisak da se već decenijama vrtimo u krug i ništa ne menjamo. Postoji veliki broj rečenica koje to dokazuju, ali ih neću ovde napisati. Ostaviću ih da ih ponovo ili po prvi put pročitate. Ovo je knjiga koja se mora uvrstiti u "celoživotnu lektiru" kojoj treba da se iznova vraćamo sve dok neke stvari ne promenimo. Prilikom čitanja knjige uzmite i obzir političko-ekonomski i istorijiski trenutak u kome ona nastaje. Posebnu pažnju obratite na deo vezan za naše mane. One su ovih dana ponovo naglašene i  koje su "isplivale" na površinu. Tu su i naše vrline. Bio sam svedog (kao što verujem da ste i vi) kako pozitivnih, tako i negativnih stvari koje su nam se dešavale prethodnih 10 dana. Nažost, veliki broj mana se i dalje primećuje. Srećom, tu su i naše vrline koje su nam omogućile da se izborimo sa ovim velikim problemom i nesrećom. 

O ovome će se još pričati. 

Zato,

"Čujte Srbi", pročitajte ovu knjigu! 

Milan Trpković

Škola i kritičko mišljenje

Razmišljenje i stvaranje vlastitog kritičkog mišljenja je kršenje svakog poretka površnosti.

Površnost je loša, često vodi ka generalizaciji, predrasudama, stereotipima, konkretno - lošem znanju. Da bi izbegli površnost, kvazi-analitičnost i gomilanje nepotrebnih činjenica i znanja, treba da razvijamo kritičko mišljenje. U tom procesu kreiranja kritičkog mišljenja nismo sami, i u velikoj meri to je proizvod koji nastaje kao posledica delovanja porodice, škole, zajednice, sistema i društva na nas.

Škola predstavlja jedno od naših "usputnih stanica" u životu na kojima stičemo znanje i kritičko mišljenje. Ovim tekstom ću se baviti pitanjem razvijanja kritičkog mišljenja u školama. Da li ono postoji i koliko je razvijeno?

Kritičko mišljenje i gde smo trenutno?

Kritičko mišljenje možemo  definisati kao metod učenja gde se učenik ne stavlja u pasivan položaj primaoca znanja, već se od njega traži da aktivno učestvuje u primanju znanja.

Razvoj kritičkog mišljenja je jedna od ključnih obaveza svake osobe koja se bavi edukacijom. Međutim, ova obaveza nije jasno definisana u predviđenim školskim planovima i programima. Tako se većina edukatora nalazi u nezgodnoj situaciji, pošto su obavezni da se pridžavaju predviđenog plana i programa.

U koliko se ne pridržavaju plana i programa, profesori i nastavnici mogu da budu kažnjeni. Tako se veliki broj edukatora strogo drži pravila i zadatih proporcija, ne želeći da sebe izloži kritici i kaznama. Samo mali broj njih želi da deci ponudi nešto drugačije i da u većoj meri kod njih razvije potrebu da više razmišljaju, a manje samo reprodukuju ono što su naučili iz knjiga, ili u većini slučaja- "nabubali". Tu su i standardizovana testiranja, literatura teška za shvatanje i razumevanje, različit nivo predznanja i ostali faktori koji utiču na dalje znanje učenika.

Dolazimo do činjenice da su nam školski programi napravljeni tako da sve učenike tretiraju isto i da se isti ishodi i rezultati očekuju od svih, bez obzira na različitost učenika. Pojedine države, poput Finske su prepoznale potrebu reforme školskog sistema i uspostavile novi koji je u velikoj meri prilagođen potrebama učenika i teži prepoznavanju i razvoju potencijala kod učenika, kao i kreiranju vlastitog kritičkog mišljenja. Učenici se od početka usmeravaju ka učenju i kreiranju kritičkog mišljenja, a u tome im pomažu nastavnici, koji u toku svojih studija posebnu pažnju posvećuju delu programa učenja koji se odnosi na ovu temu.

Mišljenje po meri nastavnika (školskog programa)

Nasuprot ovom sistemu, imamo sistem u Srbiji u kome se od svih učenika očekuju isti ishodi i data su im ista pravila, bez obzira što postoje razlike u znanju, načinima i mogućnostima učenja i pamćenja, kao i veštinama kojima se vlada. Isti zadaci i pravila važe za sve.

Udžbenici su puni brojnim informacija i podacima koji su zastareli, nisu relevantni ili su suvišni, a na đacima je da te podatke pamte i prosto reprodukuju. Tu ne postoji mogućnost i prostor za razvoj kriričkog mišljenja prema zadatoj temi. Ne razvija se ni analitička veština, gde se iz određenih podataka traži da se izvedu određeni zaključci. Sve se svodi na to da je to neko umesto nas već uradio (promislio) i zapisao, a da je na nama da te podatke i činjenice dobro zapamtimo i, u određenom trenutku (testu ili usmenom ispitu), reprodukujemo. Gotovi odgovori su nam plasirani, i tu nema puno mesta za razmišljanje. Postoje određene promene i pomaci, ali i dalje postoji sistem koji ne omogućuje đacima da, u potpunosti, razvijaju i iskazuju svoje kritičko mišljenje.

Tako dolazimo na fakultete gde se traži da posedujemo svoje mišljenje i interpretiramo ga analizirajući određene teme. Ali i to nije slučaj uvek i svuda. Često se i na fakultetima traži čista reprodukcija naučenog. Posledica je i toga da profesor smatra sebe autoritetom čije su misli i stavovi neosporni.  Kroz njegove tekstove i knjige, ili autora knjiga za koje smatra da su "sve i svja" nauke, student treba da nauči definicije, podatke i činjenice koje će mu biti potrebne za dalji rad. Retki su profesori koji  od studenata traže da iznesu svoje mišljenje o zadatoj temi. 

Sa druge strane, profesori na fakultetima se žale da veliki broj studenata na poseduje elementarnu čitalačku pismenost, tj. sposobnost da shvati  i analizira pročitani tekst. Ako pogledamo PISA istraživanja za Srbiju (o samom PISA testiranju možete pročitati ovde), možemo videti da učenici u Srbiji u proseku zaostaju više od jedne školske godine za njihovim vršnjacima na OEDC nivou (Efekat jedne godine školovanja u OECD zemljama u proseku iznosi 38 poena). Ti rezultati pokazuju da je čitalačka pismenost kod naše dece iznosi 449 poena, a da je  prosek  500 poena. Tako na fakultetima, veliki broj studenata uči gradivo napamet, jer ne znaju kako da to urade drugačije. Dobar deo studenata nema svoj stav o određenoj temi, već teži da na što lakši način položi ispit i završi sa obavezama. Tako se ili teži prepisivanju i varanju, ili učenju bez razumevanja. "Znanje" im je tako više reproduktivno nego funcionalno i u tome je problem.

Pošto sam na početku teksta naveo da je generalizacija loša, onda treba i da napomenem da za sve ovo što sam napisao postoje određeni izuzeci. Nisu svi profesori i učenici isti, te je i nivo prenošenja, kreiranja i sticanja kritičkog mišljenja različit od slučaja do slučaja. Pored škole, tu je i niz drugih faktora koji utiču na to. Ono što možemo da uočimo jeste nedovoljna mogućnost za iskazivanje i sticanje kritičkog mišljenja još od osnovne škole, te sa takvim znanjem i stavom, učenici dolaze na fakultete i susreću se sa problemima.
Očigledno je da školski sistem treba da se reformiše, kako bi učenici više "razmišljali svojom glavom", što isto važi i za visoko školstvo. Od naučenog napamet nemamo koristi, jer se to brzo zaboravlja. Učenje tuđih misli i stavova sistemom "bubanja napamet", zarad kretanja "linijom manjeg otpora" može u datom trenutku pokazati prednosti i benefite, ali na duže staze može predstavljati samo gubitak.


Milan Trpković 

Grad knjiga i najveća "second-hand" knjižara na otvorenom

"Hay-on-Wye" - grad knjiga

Ljubitelji knjiga u Velikoj Britaniji imaju svoj mali raj. Reč je o malom gradiću Hay on Wye, koji je od 1977. godine postao "grad knjiga".
Ovo je priča o tome kako strast prema čitanju i knjigama može da preraste u nešto mnogo više.

Dvorac "Hay" iz 12.veka

     Idejni tvorac "grada knjiga" je bibliofil  Ričard But, koji odlučio da  proglasi nezavisnost Hay on Wye-a kao kraljevstvom knjiga, a sebe proglasi monarhom. Ričard je svoju prvu knjižaru otvorio 1961. godine i postepeno su police sa knjigama počele da zauzimaju sve više prostora u njegovoj kući. Posle nekoliko godina, police sa knjigama su se našle i u njegovoj dvorišnoj kućici za alat, da bi na kraju knjige bile izložene  i u dvorištu zamka Hay. Još nekoliko ljudi se priključilo ovoj inicijativi i tako je nastala najveća "second-hand" knjižara na otvorenom prostoru u svetu. Ova ideja je zaživela i vremenom je stekla veliki publicitet. Sa carstvom knjiga nastao je i otvoreni festival knjiga koji se održava svake godine u maju. Na festivalu se okuplja veliki broj ljubitelja knjiga, kolekcionara, pisaca, trgovaca i znatiželjnih ljudi koji uživaju u kupovini knjiga, razmeni mišljenja, muzičkom i festivalskom programu, kao i lepotama  ovog malog gradića. Često ovaj festival nazivaju i "Vudstokom uma", kako je to jednom rekao bivši predsednik SAD- Bil Klinton.

Hay festival knjiga 

Ovaj gradić ima između 1500 i 2000 stanovnika,  nije razvijeni privredni centar, ali jeste razvijeni centar knjiga u kome se godišnje proda više od milion primeraka. Jedna originalna ideja čoveka koji je voleo knjige, podigla je ovaj gradić iz "mrtvih" i ekonomski ga oporavio. Ričardov projekat godišnje privlači veliki broj ljudi i time omogućava ostalim sugrađanima da zarade novac kroz prodaju suvenira, hrane i pića, smeštaja i drugih stvari. 

U gradu danas ima oko 30 biblioteka, tako gotovo na svakom uglu možete uočiti police sa knjigama. Ovde možete pronaći knjige iz celog sveta, a većina je na engleskom jeziku. Žanrovi knjiga su različiti,  kao i same cene, ali uvek ima polica koje su namenjene "za svačiji džep". Narednih nekoliko slika dočaraće vam izgled ovo gradića iz snova za sve ljubitelje knjiga:

Definitivno, ovo je mesto hodočašća za sve ljubitelje knjiga. U koliko neko izrazi želju da mi se pridruži, biće mi drago da zajedno organizujemo put u "carstvo knjiga". :)

Milan Trpković 

Šta je PISA?

Šta je PISA i odakle taj termin kod nas?

U prethodnih nekoliko meseci se u velikoj meri pričalo i pisalo o PISA testiranju u Srbiji. Mnogi su bili u dilemi šta je to i kakav to uticaj i značaj ima za nas? Znamo da se o kvalitetu obrazovanja u Srbiji stalno piše i govori, ali odakle se stvorila ovo testiranje i zašto se svi na njega pozivaju?

Pisa je Međunarodni program procene obrazovnih postignuća učenika (Programme for International Student Assessment - PISA). PISA je  projekat Orgranizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) koji se sprovodi od 1997. godine. Srbija je učesnik ovog programa od 2001. godine i do sada smo učestvovali 2003, 2006, 2009 i 2012. godine.

Osnovna svrha ovog projekta je da sistematski prati kvalitet i pravednost obrazovanja u zemljama koje su prihvatile učešće u ovom programu. Na taj način se prati veza između nacionalnih ekonomija i kvaliteta obrazovanja, kao i znanja i kompeticija sa kojima učenici raspolažu. U tom pogledu, pravedni sistem je onaj koji svim učenicima omogućava da steknu funkcionalnu pismenost i znanja koja umeju da upotrebe u konkretnom slučaju, bez obzira na njihov socio-ekonomski status ili poreklo. U prevodu - Svi učenici imaju pravo na kvalitetno obrazovanje.

Testiranje se sprovodi na svake 3 godine i  učestvuju učenici od 15 godina starosti (u slučaju Srbije su to učenici pvog razreda srednje škole/gimnazije).
Poslednje testiranje je sprovedeno 2012. godine i u toku je prirpema za novo testiranje koje će se obaviti 2015. godine.

PISA terminologija

Često u objašnjenjima ovog testiranja možete naći da se termin "znanje učenika" menja i opisuje kao "pismenost" ili "kompeticija". Zašto?  Time se pokazuje da je pismenost skup onih znanja koje se smatraju ključnim obrazovnim kapitalom učenika koje mu omogućava da nastavi svoje školovanje i profesionalno usavršavanje. Kompeticija  je, u tom pogledu, ono znanje koje smo stekli, koje umemo i znamo kada i kako da  upotrebimo.

"Specifičnost PISA studije je da ona ne ispituje u kojoj meri učenici mogu da reprodukuju ono što su naučili u školama, već koliko su mladi kompetentni da razumeju i koriste informacije i znanja prilikom rešavanja problema iz svakodnevnog života." - "Александар Бауцал -Кључне компетенце младих у Србији  у PISA 2009 огледалу, Институт за психологију, Филозофски факултет у Београду, Београд 2012"

Izgled, forma i oblast testiranja

PISA testom se proverava funkcionalnu pismenost u tri oblasti:

1. Čitalačka pismenost - sposobnost učenika da shvati i analizira tekst (a ne samo da ume da ga pročita)
2. Matematička pismenost - aktivno korišćenje matematičkih znanja i razumevanje matematike u svakodnevnim situacijama
3. Naučna pismenost  - shvatanje različitih naučnih fenomena i njihovo korišćenje

Zadaci iz ove tri oblasti formulisani su tako da se sastoje iz kombinacija teksta i grafikona, tabela, mapa i crteža na osnovu kojih se učenicima postaljaju određena pitanja. Cilj ovih pitanja je da na osnovu ponuđenog, učenici odgovore na zadato pitanje i problematiku. Odgovora se tako što se zaokružuje jedno od ponuđenih odgovora ili se učeniku ostalja mogućnost da sam upiše odgovor.
Ova pitanja su postavljena tako da ne traže od učenika čistu reprodukciju onoga što je naučio (u velikom broju slučaja- napamet, tj "nabubao"), već se traži da iz priloženog, na osnovu znanja i kompeticija odgovori na zadatak. Od učenika se u pitanju ne traži da upiše ili zaokruži koliko godišnje vune proizvede Novi Zeland od merino ovaca, već da kroz promišljanje, sagledavanje slike i situacije odgovori na pitanje.

"Za svaku zemlju koja učestvuje u ispitivanju, saopštava se profil postignuća učenika u svakoj od ispitanih oblasti. Skale su standardizovane tako da je prosečno postignuće fiksirano na 500 poena, a standardna devijacija na 100. To, praktično, znači da se dve trećine učenika nalaze u intervalu postignuća od 400 do 600 poena." - Na osnovu ovoga je izvedeno da prosečno postignuće OECD zemalja bude 500 poena.

Na osnovu težine zadataka, za svaku od ove tri oblasti ispitivanja, oformljena je razvojna skala  postignuća koja se sastoji iz 6 nivoa funkcionalne pismenosti i na osnovu toga se vrši rangiranje i sabiranje ostvarenih poena.

Pored pitanja iz ovih oblasti, u PISA testiranju se primenjuju upitnici za škole i za učenike. Njima se prikupljaju različiti podaci o faktorima koji mogu da utiču na postignuća učenika i njihove kompetencije (materijalni i obrazovni resursi, udaljenost škole, motivacija za učenje, itd.). To je još jedan od pokazatelja stanja u državi i njenom obrazovnom sistemu.

(O broju poena koja je ostvarila Srbija, i kakvi su rezultati u drugim državama je u nastavku teksta)

Na sajtu OECD možete pronaći primere i izgled pitanja  na testiranju.

Zašto je PISA testiranje važno?

Ovim testiranjem se utvrđuje nivo znanja (pismenost i kompeticije) učenika na kraju perioda osnovnog i opšteg obrazovanja, koji im omogućuju dalji nastavak školovanja i učešće u društvu.
PISA testiranje omogućuje državama određeni feedback, tj. povratne informacije o vezi kvaliteta obrazovanja i odnosu obrazovanja i nacionalne ekonomije. Kroz ovo testiranje se ispituju i promovišu ona znanja i veštine koja su neophodna za konsolidaciju između ponude koju daje obrazovni sistem sa jedne strane, i tržišta rada sa druge strane.

PISA može da predoči gde su eventualne greške, a gde su određene pozitivne stvari u obrazovanju. Time se ostavlja prostor za kreiranje određene strategije u cilju reforme obrazovanja i njegovog unapređivanja. Finska je  "PISA šampion", a o njenom uspehu na PISA testiranju i reformi školskog sistema ću pisati u narednom tekstu na ovom blogu.

Na osnovu ove slike iznad, možete videti da PISA testiranje oslikava sinergiju znanja kod učenika.

PISA testiranje u Srbiji. Gde smo to mi? Gde su ostali?

Nakon PISA testiranja 2012. godine, učenici u Srbiji su ostvarili sledeće rezultate:

• Matematička pismenost - u proseku 449 poena (7 poena više u odnosu na testiranje iz 2009.)
• Čitalačka pismenost - 446 poena (4 poena više u odnosu na testiranje iz 2009.)
• Naučna pismenost - 445 poena (2 poena više u odnosu na testiranje iz 2009.)

O preciznim podacima i objašnjenjima PISA testiranja, kao i o izgledu testova i pitanja u Srbiji, možete pročitati ovde.

Efekat jedne godine školovanja u OECD zemljama u proseku iznosi 38 poena, možemo da zaključimo da učenici iz Srbije zaostaju u proseku godinu i po dana za svojim vršnjacima u zemljama koje su u okviru i iznad OECD proseka od 500 poena.

Uočljiv je napredak u odnosu na prethodna testiranja i to jeste ohrabrujuće, ali je pitanje da li je i dovoljno?

Što se pravednosti školskog sistema tiče, rezultati su dobri i ohrabrujući. Socio-ekonosmke razlike su manje zastupljenije i manje utiču na pismenost učenika u Srbiji u odnosu na ostale zemlje OECD. Imamo veću pravednost obrazovnog sistema, ali imamo niže rezultate funcionalne pismenosti i kompeticija u odnosu na OECD prosek.

 Države sa kojima možemo da se uporedimo i tražimo eventualne proporuke su države iz regiona i nama bliske po školskom sistemu  i tradiciji obrazovanja (Hrvatska i Slovenija), susedi u EU koji su nekada bili deo socijalističkog bloga (Rumunija i Bugarska), zatim države koje su bile u socijalističkom bloku, a sprovele su kvalitetne reforme školstva, imaju dobre rezultate, oko OEDC proseka i predstavljaju "uspešne primere" (Poljska i Slovačka) i na kraju države koje imaju kvalitetan i pravedan školski sistem i koje ostvaruju visoke rezultate (Holandija, Švedska, Finska).

Lep grafički prikaz rezultata PISA testiranja 2012

Šta dalje?

Očekuje nas jedan dug proces reforme školskog i obrazovnog sistema. Postoje mnoge stvari koje moraju da se urade kako bi kvalitet obrazovanja podigli na viši nivo. O ovoj temi je ostalo toliko toga da se priča i napiše. A tek smo krenuli. No, bitno je da ne posustanemo jer ova država i narod zaslužuju bolji, efikasniji i pravedniji školski sistem. Jer znanje je moć i budućnost! 

     PISA - Measuring student success around the world 

P.S.

PISA testiranje je ozbiljna studija koja zahteva veliku pažnju, posvećenost i analitičke sposobnosti da bi se što bolje razumela i objasnila. Cilj ovog teksta je da Vam dočaram kako izgleda i šta znači PISA testiranje.

Više o tome možete pogledati u publikacijama na linkovima koje sam vam dostavio.

Milan Trpković

Spasi knjige, spasi sebe

Gde završavaju stare knjige? U kontejneru ili na nekoj novoj polici?

Zasigurno smo čuli ili videli kako neke institucije ili pojedinci bacaju knjige. To je jedna sasvim uobičajena pojava.  Uvek su postojali ljudi koji su bili nemarni prema knjigama i nisu dalekosežno mislili o svojim postupcima i posledicama. Takođe, isto tako su postojali ljudi koji su se brinuli o knjigama, čak i onima koje su "otpisane". 

Oko 15 hiljada knjiga koje su čuvane u depou Narodne biblioteke (a pripadale su Dvorskoj biblioteci) su u novembru 2005. godine završile u smeću, ili tačnije rečeno u mašini za preradu stare hartije. Razlog tome je bio nedostatak prostora, a pošto ove knjige nisu bili muzejski primerci nije prekršen Zakon o kulturnim dobrima, kako se navodi u saopštenju za javnost.

Tu su još brojni primeri kako su određene institucije bacale knjige ili ih olako otpisivale. Razlozi: manjak prostora, neadektavno održavanje, novi fond knjiga koji pristiže, ideološka nepodobnost itd. (Ako mene pitate: prosta nemarnost, nezainteresovanost i manjak profesionalizma).

Međutim, nije Srbija jedini primer u tome. U svetu postoje brojne priče koje su slične i podsećaju na ljudsku nemarnost. Ali postoje i određeni svetli primeri u kojima su pojedinci uspeli da spasu knjige. 

Ovo je priča o tome: 

Vremenom su stare biblioteke širom sveta ostajale bez dovoljno prostora i depoa u kojima bi čuvali knjige. Neke od njih su unajmile arhitekte kako bi proširili svoje prostorije, a pojedine su počele sa izgradnjom novih objekata. Između ostalog, to je učinila i Gradska biblioteka San Franciska. Zašto spominjemo nju? Ona je dospela u žižu interesovanja devedesetih godina 20. veka nakon odluke da se određeni broj knjiga (ne postoji precizan podatak, ali je u pitanju nekoliko desetina hiljada knjiga) povuče i izbaci iz bibliotečkog fonda. Razlog tome leži u tome što arhitekte nisu predvidele dovoljno prostora za stare knjige i police, te je administracija biblioteke morala da reaguje na ovaj način.  Način odabira knjiga koje će "leteti na smetlište" je bio na osnovu toga koliko dugo ih niko nije uzimao na čitanje. Međutim, postojao je određeni broj ljudi koji je želeo da spasi te knjige. Hrabri bibliotekari iz San Fransiska su, krišom, noću dolazili u biltioteku i ovim knjgama koje su određene za bacanje, udarali pečate sa lažnim datumima vraćanja. Na ovaj način, mnoge od njih su uspele da ostanu, ali dobar deo njih je ipak bačen. U svakom slučaju, volja bibliotekara da spasu knjige je nešto što je ohrabrujuće.

Vrati bih se sada ponovo kod nas.

Studenti Fakulteta političkih nauka u Beogradu, su takođe spasili određeni broj knjiga koje su završile u kontejneru za otpad na parkingu fakulteta. Ovaj nemili događaj sa bačenim knjigama se dogodio u maju 2013. godine. Veliki broj studenata je na ovu vest burno reagovalo, a oni koji su se u tom trenutku zatekli na fakultetu, rešili su da neke knjige uzmu i spasu ih od prodaje u nekom pogonu za reciklažu, jer su očigledno bile označene kao "stara hartija". Sećam se reakcije jednog kolege kod koga su bile pomešane emocije. Sa jedne strane je bio ogorčen na ovakvo ponašanje profesora ili nekog drugog zaposlenog sa fakulteta, a sa druge strane je bio srećan zato što je uspeo da nađe određene, retke knjige koje su mu trebale.

Summa summarum -  postoje ljudi kojima je stalo do knjiga i postoje ljudi koji i ne vode baš toliko računa o njima. Koja će strana da prevagne je samo pitanje vremena i samih ljudi.

                               Kontejner pun knjiga na parkingu FPN-a 

Nekoliko primera kako možete da "spasite" stare knjige ili one koje vam više ne trebaju.

Do pre nekoliko nedelja smo u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu imali "Otvorenu biblioteku" koju je postavio Goethe institut 2011. godine. Iz nje smo mogli da uzimamo, ali i da ostavljamo knjige koje nam trenutno ne trebaju. Međutim zbog nemarnosti građana one je uklonjena. Razlog tome leži u sledećoj rečenici:

"Princip koršćenja biblioteke je izuzetno jednostavan - knjigu može svako uzeti pod uslovom da ostavi neku drugu, ili da knjigu koju je pozajmio blagovremeno vrati. Ipak, biblioteka se susretala sa raznim problemima. Naime, knjige su se uzimale, ali ne i vraćale, a dešavalo se i da završe kod preprodavaca knjiga ili u zalihama za ogrev. Osim sa knjigama, biblioteka bi katkad osvanula i sa po kojom praznom pivskom flašom, najnovijim amaterskim grafitom ili potpisom vodootpornim markerom po njenim zidovima od pleksiglasa, odbačenom torbom ili ostatkom nečijeg doručka."Goethe-Gerila

Možda će se vremenom stvoriti uslovi da ova biblioteka ponovo proradi. Trebamo da budemo strpljivi, ali i treba da podučimo ljude kako da pravilno koriste ovu biblioteku. Jeste teško, ali zašto odustajati?

Jedan svetli primer 

Pesnikinja Zorica Sentić iz Kana u saradnji sa Vesnom Denčić iz Beograda, pokrenule su akciju "Darujmo reč" sa ciljem da svako selo u Srbiji dobije svoju biblioteku.  Ovoj akciji se do sada odazvao veliki broj ljudi i dosta knjiga je pronašlo svoj novi dom. Na taj način, omladina i odrasli u selima od sada mogu da uživaju u čitanju.
U koliko imate višak kniga koje vam ne trebaju, prerasli ste ih ili vam zauzimaju prostor za nove knjige, nemojte ih bacati već ih donirajte i priključite se ovoj akciji. 

Više možete saznati na sajtu - http://www.darujmorec.com/. 

Takođe, raspitajte se kod lokalnih školksih ili javnih biblioteka da li su im potrebne određene knjige. Možda neko od vaših prijatelja zna nekoga ko je kolekcionar starih knjiga, pa ih možete i njima pokloniti. A uvek vam je na raspolaganju opcija da knjige postavite na nekom od sajtova za prodaju polovne robe ili ih jednostavno prodate ljudima koji ih otkupljuju. 

Izbor je na vama. Samo, knjige nemojte bacati i skrenite pažnju onima koji to čine.

Ako spašavaš knjige, spasićeš i sebe i druge.

Milan Tpković 

Dilema oko knjiga

Da li rađanje elektronskih knjiga nužno znači i smrt običnih, štampanih knjiga?

Koliko puta smo čuli ili pročitali sledeću rečenicu: "Živimo u 21. veku, veku u kome se svakoga dana nešto menja i gde je globalizacija uzela maha."? Ta rečenica je danas ključni argument odbrane ili  napada na sve ono što se oko nas dešava. Očito je da se svet u sve većoj meri modernizuje i da postepeno zahvate i one delove društva i stvari, za koje se mislilo da su nedodirljivi i da će večno ostati onakvi kakvi ih poznajemo. Tako smo došli i do knjiga, jednog od instrumenata i rasadnika kulture i znanja. Dilema je sledeća: hoćemo li usvojiti novi model čitanja ili ćemo se zadržati na starom i dobro poznatom.

Nedavno je na sajtu B92 izašao tekst "Dobrodošli u biblioteku budućnosti", u kome se na kraju postavlja pitanje: Da li ste bili u prilici da čitate elektronske knjige i kakvo je vaše mišljenje o toj vrsti izdanja?
Odgovori na ova pitanja su bili različiti i na osnovu toga se mogu izdvojiti tri grupe ljudi.

Protivnici elektronskih knjiga i korišćenja e-book čitača i tablet računara, navode kako se korišćenjem ovakvog vida tehnologije gubi na draži i uživanju tokom čitanja. Elektronske knjige nemaju onaj prepoznatvljivi miris, ne mogu ostaviti ton šuštanja papira prilikom okretanja listova, zavise od energije i pre svega - štete očima. Ništa ne može da zameni onaj osećaj koji smo stekli u toku detinjstva, da zagrlimo knjigu koja nam je jako draga i da je stavimo pod jastuk kako bi što duže bila uz nas.

"Kao što je poznato, svakom čitaocu, štampana stranica stvara sopstveni čitalački prostor, sopstveni fizički pejzaž u kojem tekstura papira, boja i pogled na sve zo zajedno u rukama čitaoca dobijaju posebno značenje koje rečima taje ton i kontekst." (Alberto Mangel - Biblioteka noću, Geopoetika, Beograd, str. 72)

Potraga za knjigama među policama za ove ljude prestavlja posebnu avanturu i doživljaj. To se opisuje i kao"osnovni deo umeća čitanja i ne može se u potpunosti zameniti skrolovanjem po ekranu". Dok tražite određene knjige po policama, možete, sasvim slučajno, pronaći neku knjigu koja će vam mnogo više pomoći oko nekog istraživanja ili ćete u njoj više uživati. Ne postoji osećaj koji može da zameni miris knjige (podjednako nove ili stare), kao i osećaj kada vidite svoj napredak u čitanju. Mnogo lakše će te zapamtiti gde se neke rečenice nalaze samo na osnovu debljine pročitanih strana.
Neke elektronske knjige su "zaključane" i ne mogu se čitati van uređaja sa kojeg su skinute i ne postoji mogućnost da  se prosto dele, pozajmljuju  ili "šeruju". Ovako, svojim prijateljima se ostavlja mogućnost da uvek od nas pozajme željenu knjigu (uz pretpostavku da će je u doglednom periodu vratiti).
E-book čitači mogu biti skupi i samim tim nepristupačni mnogim ljudima. Oštenjeće ili gubitak tog čitača nam može doneti dosta problema. 

Sa druge strane dolaze argumenti ljubitelja elektronskih knjiga koji smatraju da čitanje e-knjiga ne šteti očima, pogovoto ne ako koristimo specijalizovane e-book čitače koji manje zrače, tj. čije osvetljenje na ekranima ne zamara oči. Pored toga, ove knjige su jeftinije, mogu se lakše nabaviti i bez lutanja od knjižare do knjižare. Njihovom kupovinom se može uštedeti i tako možete odvojiti novac za još nekoliko knjiga. Mogu se uvek i svuda čitati bez nošenja velikih i kabastih knjiga, a u memoriji možete imati i na nekoliko desetina, pa i stotine knjiga, koje mogu da vam zauzimaju veliku površinu radnog prostora ili prostorija u kojima živite. Ovom tehnologijom bibliotekama  je omogućena ušteda novca na transportu i izlaganju. Više nisu potrebni ogromni depoi za knjige, a sama pretraga je mnoga lakša i efikasnija.
Čitaocima je omogućeno da povećaju veličinu fonta i na taj način spreče zamaranje očiju i mogu da podese osvetljenje pod kojim žele da čitaju. Isto tako, od velikih i teških knjiga mogu da vas bole zglobovi usled višesatnog držanja u rukama.
Postoje e book čitači za svačiji džep. Nije tačno da su skupi. Postoje oni koji se mogu kupiti za 70$, kao što je npr. Kindle.
Amazon svojim korisnicima omogućuje da dele jednu kupljenju  knjigu sa do 6 različitih ljudi koje možete registrovati na vašem računu. Tako, recimo, jednu knjigu mogu da čitaju roditelji, deca i komšija, i to istovremeno na svojim aparatima, što je neizvodljivo sa običnim knjigama. Naravno, tu je i veliki broj besplatnih knjiga koje se mogu skinuti na specijalizovanim sajtovima, a koje možda i ne postoje u štampanom izdanju.

Može se reći da postoji i treća grupacija ljudi koji podjednako mogu da koriste i vole štampana i elekstonska izdanja knjiga. Po njihovom shvatanju su čitaoci, čitaoci bez obzira da lise reči nalaze na ekranu ili na papiru. Uspešnom kombinacijom i jedne i druge vrste knjige oni kombinuju njihove najbolje karakteristike i prednosti.

Kompromis

Za ljubitelje statistike :) 

Na sajtu www.goodreads.com (najposećenijoj i najvećoj društvenoj mreži za ljubitelje knjiga), nedavno je održana anketa sa pitanjem "Which do you prefer - e-book or paper books?".  Kao što možete videti na slici, velika većina, gotovo 80% ljudi koji su učestvovali u anketi su odgovorili da više vole da čitaju štampana izdanja knjiga.

Pitanje sa početka: Da li rađanje nečeg novog podrazumeva i gašenje nečega starog? Odgovor je ne! Sa pojavom fotografija nije nestalo slikarstvo. Tako i sa pojavom e-knjiga neće nestati štampane. I dalje će postojati ljudi koji će više voleti da čitaju štampana izdanja knjiga. Vremenom će, sa novim generacijama, rasti i broj korisnika elektronskih knjiga, ali će postojati i ova treća grupacija koja će kombinovati i jedno i drugo. Tehnologije će se razvijati, ljudima će knjige biti sve pristupačnije, a na nama je da odaberemo svoj čitalački put na osnovu naših želja i preferencija.  Lično, ja spadam u prvu grupu, sa tendencijom da se, možda, jednog dana prebacim u treću grupu. Videćemo :)

P.S.Za štampanje  knjiga je potrebno da se iseče veliki broj šuma i stabala za proizvodnju papira, što šteti ekosistemu i prirodi. Ovaj argument je apsolutno na svom mestu. Ali, da li smo se ikada pitali sledeće: "Jesam li u svom životu zasadio makar jedno drvo?". Ako bi se ovo zapitali i ako bi svi stvarno zasadili iole jedno drvo, nadomestili bi sve one gubitke koji štete prirodi, a osećali bismo se lepše. Mislite o tome..


Milan Trpković