Snažna priča o gradu i ljidima koji su gotovo 900 dana bili pod opsadom nemačkih i finskih snaga.
Ponovo sam se mislima vratio u jedan od meni najdražih gradova koje sam posetio. Grad heroj SSSR-a, koji je bio pod opsadom 900 dana tokom Drugog svetskog rata. Lenjingrad, "Piter", Sankt Peterburg (nazovite ga kako želite) je "grad-muzej" smešten na reci Nevi i predstavlja spoj tradicije, veličine, lepote i ruske duše.
Knjiga je posvećena stradanjima u ovom gradu, ali pre svega oslikava ljudske živote ogoljene ponekad i do apsurdnosti, kao i sve one elemente rata kada čovek pokazuje svoju "pravu prirodu".
Ova knjiga pokazuje i to koliko je želja za životom jača od smrti i svih onih koji žele da "smrt raseju", a da pitanje ljubavi i prijateljstva često ume da pomera granice. Sama priča gravitira oko dvojice drugara čije prijateljstvo započinje u zatvoru i njihov zajednički zadatak ih dodatno osnažuje da zajedno pomeraju granice. Oni po ubrzanom procesu odrastaju, kaljeni hladnoćom, glađu i strepnjom.
Na sve to treba dodati i smisao za humor i satiru, stvari sa kojima teški trenuci prolaze lakše. Možda to može biti i jedini lek za sumornu sliku rata, stradanja i patnje koja ljude okružuje u trenucima kada rat dostiže svoj vrhunac. U
Ovo je onaj tip knjige koji te prosto uvuče u priču i ne pušta te da izađeš sve dok je ne završiš. A kada prođeš taj čitalački krug, ostaje ti da se zapitaš do kojih granica možeš da izdržiš neke stvari i kako izgleda tvoje poimanje prijateljstva.
Knjiga je objaljena u izdanju IK Laguna, a više o knjizi pogledajte ovde.
Hapšen je više od dvadeset puta, preživeo je dve bune i jedan rat, prognan je iz zemlje i osuđen na smrt. Ništa od toga nije sprečilo Peru Todorovića da postane "otac" modernog novinarstva u Srbiji i aktivno se bavi književnošću i politikom.
Rođen je 2. maja 1852. godine u selu Vodice kod Smederevske Palanke. Uprkos činjenici da je bio materijalno obezbeđen i da je imao podršku roditelja u izboru zanimanja, ostao je "intelektualac bez završene škole". Iz gimnazije je izbačen jer je odbio da primi pričešće, a iz Švajcarske se vratio bez diplome sa studija. Ipak, doneo je Evropske manire i stekao prijatelje, Svetozara Markovića i Nikolu Pašića, sa kojima će sarađivati u politici.
Prijatelji Pere Todorovića govorili su da je on osoba koja može bez
politike, ali ne bez pisanja. Upravo je u novinarstvu dostigao vrhunac
karijere. Pamte ga kao kontraverznu ličnost, jednog od osnivača Narodne
radikalne stranke i, u mladosti, zastupnika socijalističkih ideja
Svetozara Markovića. Učestvovao je u osnivanju i kasnijoj obnovi Srpskog
novinarskog društva. Radio je kao urednik i novinar u oko dvadeset
različitih novina i partijskih glasnika, od koji su najpoznatiji "Rad",
"Samouprava" i "Radikal". Izdavao je "Male novine", prvi
informativno-senzacionalistički list u Srbiji. Od ostalih kolega se
razlikovao po tome što je uvek kritikovao vlast i iznosio u javnost teme
o kojima drugi nisu smeli da pišu.
"Moj život je vrlo buran i promenjljiv. Pun borbe i potresa, pun muka i opasnosti, gde je često sama glava o končiću visila."
Ova rečenica Pere Todorovića oslikava njegov život. Učestvovao je u srpsko-turskom ratu, a nekoliko desetina puta je hapšen i bacan u okove. Zbog učešća u Timočkoj buni, prvobitno je bio osuđen na smrt, ali ga je kralj Milan pomilovao, te je zatočen na Kalemegdanu.
Kreirao je programsku politiku dve stranke, čiji je bio visoki funkcioner. Nakon brojnih nesuglasica, socijaliste je napustio, a iz Radikalne stranke ga isključuju. Živeo je za vreme sedam vladalaca, te je često bio žrtva dvorskih spletki. Brojni časopisi koj je izdavao su zabranjeni, a redovno je plaćao kazne zbog kritike vlasti na tabloidan način. Tri puta se ženio i nije imao dece. Postao je zavisnik od uzimanja morfijuma zbog problema sa jetrom. Na kraju je zaboravljen od svih dugogodišnjih partijskih prijatelja. Umro je u 55. godini života.
Utemeljivač je istraživačkog novinarstva, analitičkog pristupa u pisanju ratnog izveštavanja. U književnosti se bavio istorijskim temama i predodio je Černiševskog. Najpoznatija dela su mu "Dnevnik jednog dobrovoljca", "Silazak s prestola" i "Karađorđe".
Smatraju ga rodonačelnikom tabloidnog novinarstva. 1899. godine je osvnosao prve slobodne i komercijalne novine u Kraljevini Srbiji. Do pojave "Malih novina", listovi su bili neredovni, pod kontrolom i cenzurom političkih partija, usko orijentisani na par tema i rubrika. Pera Todorović, zajedno sa kolegama, menja tu praksu.
"Male novine" su bile jeftinije od ostalih i mogle su se kupiti na ulici kod kolpoltera. Tiraž lista dostigao je 30000 primeraka. Prvenstvena želja Pere Todorovića je da svojim sugrađanima obezbedi moderne novine koje bi po sadržaju i po izgledu bile slične onima u ostatku Evrope.
"Kad sam uzeo u svoje ruke moje današnje "Male novine", ja sam sebio stavio zadatak da ih uređujem tako da će u istini biti novine, kako će bar približno ličiti na jevropske listove."
Među prvima, ovaj dnevni list je imao izveštaje o vremenskoj prognozi, lutriji, stanju cena na pijacama i odeljke vezane za oglasni prostor, crnu hroniku i humor.
"Male novine" su prvobitno zabranjene 1901. godine, na inicijativu kralja Aleksandra. Nešto kasnije su bile obnovljene, ali su svoj definitivni krah doživele sa promenom dinastija.
Pera Todorović je uspostavio temelje modernog novinarstva u Srbiji. Upamćen je kao ličnos protkana epitetima novinara, političara, književnika, revolucionara,
Vremena se menjaju, a kultura ostaje. Makar je to slučaj sa knjižarom "El Ateneo Grand Splendid" u Buenos Airesu u Argentini. U ovoj zgradi je prvobitno bio pozorište, nakon toga bioskop, a sad je jedna sasvim jedinstvena i prelepa knjižara. Zgrada je zadržala svoju namenu - bila je i ostala rasadnik kulture.
Pozorište je nastalo 1919. godine, prostiralo se na 2000 metara kvadratnih i nosilo je naziv "Teatro Grand Splendid". Pored predstava, neizostavni deo dešavanja su bile i tango večeri gde su nastupali najpoznatiji plesači. Pozorište je imalo 1050 sedećih mesta. Svoju prvu izmenu je doživelo 20 godina kasnije kada je pretvoreno u prvi bioskop u Buenos Airesu koji je prikazivao ton filmove. Ali i pored toga, tango orkestar je ostao sastavni deo bioskopa gde su se i dalje priređivale plesne večeri. U periodu od 1970. do 1973. godine je ponovo zaživelo pozorište, ali se nakon toga vratio bioskop.
Treća i poslednja promena dogodila se 2000. godine kada je ovaj objekat pretvoren u knjižaru. Enterijer nije menjan, osim što su stolice zamenile police sa knjigama. Za konzervaiju i saniranje zgrade je utrošeno 3 miliona $. Mnogi će za ovu knjižaru reći da je najlepša na svetu. Svakako, ovo nije daleko od istine.
Sama veličina ove knjižare govori o fondu knjiga i raznovrsnosti ponude. Ovde možete pronaći preko 120 hiljada različitih knjiga, a ovaj prelepi hram za knjigoljubce dnevno, u proseku, poseti 3000 ljudi. Knjige su raspoređene po spratovima gde možete pronaći različite žanrove. Pored knjiga na španskom jeziku, zastupljene su i knjige na engleskom i drugim jezicima, kao i diskovi, ploče i druge stvari karakteristične za knjižare.
Vredi živeti za čitanje, a još više vredi posetiti ovakvo mesto. Ako vas vetrovi nanesu u Argentinu, obavezno posetite ovo mesto! :) p.s. Povedite i mene!
Većina učenika i studenata voli načine rada koji im omogućavaju da aktivno učestvuju, a ne samo da pasivno slušaju ili čitaju. Postoji niz različitih načina na koje učenici/studenti mogu da se uključe u aktivno učenje, a to su brojni projekti, simulacije, igranje uloga, eksperimenti, kreativne radionice, seminari i vežbe gde mogu da primene sve ono što su učili. Simulacija predstavlja jedan od načina koji studenti koriste kao model ponašanja radi sticanja boljeg razumevanje određenog ponašanja, procesa ili oblasti koju izučavaju.
U ovom tekstu ću se baviti simulacijom kao oblikom aktivnog učenja i učešća studenata, sa osvrtom na primer simulacije organa EU na Beogradskom modelu Evropske unije.
Simulacija je program, uređaj ili scena gde se oponaša rad nečega iz realnog života. Simulacije je imitacija oređenog rada i procesa. Tako simulacije predstavljaju praktičnu primenu naučenih tehnika, veština i znanja kroz imitaciju u određenom prostoru i vremenu. Brojne naučne grane koriste simulaciju kao oblik usavršavanja. Primenjuje se u inženjerstvu, IT sektoru, brojnim obukama, testiranjima, obrazovanju i video igricama. Tako se piloti obučavaju kroz simulaciju letenja, a budući lekari vežbaju na lutkama koje su imitacije pacijenata. U slučaju greške studenata avion neće biti srušen ili pacijent neće biti ozleđen. Time se u velikoj meri doprinosi iskustvu studenata, naročito u situacijama u kojima mogu da pogreše i povuku pogrešan potez. (kao što je neko rekao: "Epmirizam jača organizam")
U realnom vremenu nemamo mogućnost da pauziramo određene događaje kako bi smo mogli da sagledamo situaciju i shvatimo kako se odvijaju određene stvari. Simulacija to omogućava. Možemo u svakom trenutku napraviti pauzu i sagledati urađen posao i ispraviti određene greške koje su nastale. Sve u svemu, benefiti od simulacije su ogromni. Mogu se uštedeti brojni resursi, a istovremeno se može povećati znanje i spremnost kod učesnika.
Simulacije u obrazovanju
Simulacije u u obrazovanju izuzetno dobro sredstvo za podsticanje interesovanja kod učenika. Ujedno, određena istraživanja pokazuju kako je simulacija dobra i za motivaciju učenika. Učenicima je ostavljena mogućnost da uzimaju određene uloge i ponašaju se na način koje uloge zahtevaju. Često se u toku same simulacije, na osnovu zadate uloge, zastupaju stavovi i interesi koji su protiv ličnih interesovanja i stavova, ali se to smatra sasvim korektno i očekivano. Time se i pospešuje učenje i shvatanje određene situacije. Cilj simulacije je da se određeni sadržaj nauči iznutra.
Timski rad i obuka sprovedena putem simulacije u određenom okruženju može ponuditi dodatnu komponentu tradicionalnoj didaktičkoj nastavi, poboljšati performanse i može pomoći u smanjenju grešaka.
Proces simulacije u obrazovanju ima potencijal da uključi učenike u tzv. "dubinsko učenje", koje dopinosi boljem razumevanju mnogo više od "površinskog učenja" koje zahteva samo pamćenje.
Sve u svemu, simulacije polako postaju standarni deo obrazovnog sistema mnogih država. Za sada one najčešće postoje na fakultativnom nivou i kroz oblike neformalnog obrazovanja, ali postoje tendencije da će se sve više koristiti i u formalnom obrazovanju, kao njegov sastavni o obavezni deo.
Primer dobre prakse: Beogradski model Evropske unije - BEUM
Kao student sam prisustvovao i učestvovao u nekoliko različitih simulacija. Simulirao sam ulogu parlamentarca u Velikoj Britaniji, u Skupštini Republike Srbije, kao i sekretara Evropskog parlamenta. Sve to mi je doprinelo da povećam svoje znanje i shvatim gradivo "iznutra".
Tako sam učestvovao i na Beograskom modelu Evropske unije - BEUM. Ova simulacija rada organa EU nastala je 2011. godine sa ciljem da se studentima iz Srbije i inostranstva omogući da, kroz simulaciju, steknu znanje i veštine koja će im kasnije biti korisne u toku karijere i nauče kako funkcionišu organi Evropske unije. Simulacija je održana 3 puta i na njoj je učestvovalo preko 600 studenata iz 35 različitih zemalja.
Kada nešto učite samo teorijski, to vam može biti jasno u većoj ili manjoj meri. Ali kada to što ste učili i o čemu ste čitali primenite u praksi kroz simulaciju, mnogo će vam biti korisnije. Meni je bilo mnogo lakše i znanje o EU sam mnogostruko uvećao putem učešća na ovoj simulaciji.
O čemu se radi?
Beogradski model EU je simulacije tri organa EU:
Evropskog parlamenta (EP)
Evropskog saveta (EC)
Saveta Evroske unije (CEU)
Sednice Evropskog saveta se odvijaju odvojeno, dok sednice Evropskog parlamenta i Saveta Evrospke unije sarađuju u skladu sa strogom procedurom, kako bi zajedno dostavili zakone. Procedura koja će se simulirati se zove Obična zakonodavna procedura. To znači da predlozi moraju biti odobreni od strane EP i CEU, kako bi postao zakon. To znači da učesnici moraju da daju sve od sebe kako bi postigli konsenzus i predloženi amandmani budu usvojeni. Postoje jasne procedure i pravila koja se moraju poštovati.
Možete aplicirati za ulogu poslanika EP, ministra unutar Saveta Evropske unije ili ulogu predsenika/premijera države unutar Evropskog saveta. Takođe, tu su i uloge novinara i lobista. Svaka od ovih uloga ima svoj značaj i pravila koja moraju da se slede.
Program traje četiri dana i simulacije se održavaju u Skupštini Republike Srbije.
Šta sam dobio kroz simulaciju i učešće na BEUM-u?
Stekao sam nova znanja i veštine. Za nekoga ko je imao jako malo praktičnih stvari na fakultetu, ovo je bilo sjajno iskustvo. Sve ono što sam učio u vezi Evrospke unije, sada mi je bilo mnogo lakše i mnogo bolje sam razumeo samu tematiku. Pored toga, naučio sam kako treba da izgleda javni nastup u ovim istitucijama (i u politici, generalno), kako izgleda diplomatski protokol, saradnja među različitim organima i funcionerima, kako izgleda debata (formalna i neformalna), kako se sprovode određene procedure i kako izgledaju pravila i norme. U prevodu - sve ono što sam kroz teoriju naučio, a nisam mogao da primenim u praksi ili nisam znao tačno kako to treba da izgleda.
I što je, takođe, jednako bitno - stekao sam prijatelje širom sveta, sjajno se provodio i uživao u druženju sa vršnjacima. Učešće na ovoj simulaciji, svakako, predstavlja iskustvo koje ću pamtiti celog života :)
Kako je sve to izgledalo:
Ovde možete pogledati kako je izgledao prvi dan Beogradskog modela EU 2013. godine
Za Beograski model EU 2014. možete da aplicirate ovde.
Simulacija jeste odlična mogućnost da se nauči nešto novo i teorija potvrdi u praksi. Ona donosi određene benefite i omogućava da na pojedine stvari gledamo sa mnogo više iskustva. Znanje se tako stiče "iznutra", čime se povećava mogućnost da ostane duže zapamćeno.
Svakome ko želi da sazna više o EU, da stekne znanja i veštine iz diplomatije, politike, prava, novinarstva, lobiranja, ekonomije i drugih polja, toplo preporučujem Beogradski model EU.
Situacija se polako stabilizuje, neke stvari se vraćaju u normalu i život se nastavlja dalje. Posle 7 dana rada na terenu i volontiranja, odlučio sam da malo odmorim, sednem i pročitam nešto kako bih skrenu misli. Krenuo sam ka policama kućne biblioteke i prva knjiga koju sam uočio bila je "Čujte Srbi" od Arčibalda Rajsa. Rekoh sebi: "Sigurno postoji neki razlog zašto sam baš tu knjigu uočio među stotinama drugih". Uzeo sam je u ruke, pogledao i otvorio. Pasus na koji sam naišao prilikom otvaranja knjige me je iznenadio. Ni manje ni više, direktno se odnosio na pitanje poplava, izgradnje nasipa i političkoj nemarnosti.
Pasus sam slikao i podelio ga na društvenim mrežama. Ovo je izazvalo dosta reakcija, a većina ljudi je odgovorila i komentarisala sa: "Ništa se nije promenilo već 100 i više godina".
O Rudolfu Arčibaldu Rajsu je dosta toga napisano, tako da ću se samo ukratko osvrnuti na njegovu biografiju. Rođen je u Nemačkoj, bio je doktor hemije i profesor kriminalistike, državljanin Švajcarske koji se 1914. godine odazvao pozivu srpske vlade da učestvuje u istraživanju zločina koje su počinili austrougarski vojnici u okupiranim delovima Srbije. Rajs se 1915. godine otvoreno proglasio za srpskog dobrovoljca i napustio je poziciju neutralog izaslanika. Time je postao, kako je sam kasnije napisao, "švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug velianstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara".
Sa vladom, narodom i vojskom se povlači preko Albanije i učestvuje u borbama na Solunskom frontu kao dopisnik i sastavljao je brojne izveštaje. Sa vojskom je ostao sve do oslobođenja Beograda, nakon čega se uključuje u reformu i modernizaciju policije gde se, pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, formira kriminalistički odsek. Učestvovao je u velikom broju reformi i pomagao je mladoj državi u svemu u čemu je bio stručan.
Svoju privrženost srpkom narodu ispoljio je i neposrednim angažovanjem na prijemu i zbrinjavanju ranjenika, izbeglica i invalida. Postao je počasni građanin Krupnja 1926. godine. Veliki deo svoje imovine i laboratorije u Švajcarskoj je prodao i novac je poklonio Srbiji. Napustio je lagodni život koji je sebi mogao da pruži i živeo je skromno na Topčideru.
Zbog kritike koju je uputio državi i političarima zbog lošeg ophođenja prema izbeglicama i ratnim-vojnim invalidima, bio je kritikovan i napadan od strane političara i jednog dela tadašnje inteligencije. To je bio razlog njegovog povlačenja iz javnog života, nakon čega je umro od srčanog udara 1929. godine. Sahranjen je na Topčideskom groblju, a na osnovu njegove poslednje želje, srce mu je u urni preneseno na Kajmakčalan.
Danas u Beogradu postoji ulica sa njegovim imenom, spomenik u Topčiderskom parku i jedna osnovna škola na Karaburmi koja nosi njegovo ime.
ČUJTE SRBI!
Svoje utiske o samom istraživanju zločina počinjenim nad srpskim narodom, ali i mentalitetu, navikama, vrlinama i manama naroda, napisao je u knjizi "Čujte Srbi", koju je završio 1928. godine. Po njegovom zahtevu, knjiga je mogla da bude objavljena tek nakon njegove smrti. Do sada je obljavljen veliki broj izdanja različitih izdavačkih kuća. Ovu knjigu možete naći u svakoj biblioteci, knjižari, čak i na uličnim tezgama sa knjigama, gde se prodaju za 100-200 dinara.
Knjiga predstavlja njegov politički testament, i jedan vid zahvalnosti i opomene srpskom narodu! Glavni fokus u knjizi, stavljen je na vrline i mane našeg naroda.
Kao naše vrline izdvaja: hrabrost, rodoljublje, gostoljublje i demokratičnost, milosrđe, religioznost, ponos i bistrina.
Kao naše mane izdvaja: NERAD, bekstvo iz sela u grad, klanjanje bogatsvu, nezahvalnost, ksenofobiju kod vladajuće klase, politički kadar (koji je bezvredan), ljubomorna inteligencija, površnost i podmitljivost.
O manama i vrlinama govori iz ugla naroda, političara, inteligencije i omladine.
Veliki broj stvari koje je napisao u ovoj knjizu (pre 86 godina) ostale su nepromenjene. Ostao je utisak da se već decenijama vrtimo u krug i ništa ne menjamo. Postoji veliki broj rečenica koje to dokazuju, ali ih neću ovde napisati. Ostaviću ih da ih ponovo ili po prvi put pročitate. Ovo je knjiga koja se mora uvrstiti u "celoživotnu lektiru" kojoj treba da se iznova vraćamo sve dok neke stvari ne promenimo. Prilikom čitanja knjige uzmite i obzir političko-ekonomski i istorijiski trenutak u kome ona nastaje. Posebnu pažnju obratite na deo vezan za naše mane. One su ovih dana ponovo naglašene i koje su "isplivale" na površinu. Tu su i naše vrline. Bio sam svedog (kao što verujem da ste i vi) kako pozitivnih, tako i negativnih stvari koje su nam se dešavale prethodnih 10 dana. Nažost, veliki broj mana se i dalje primećuje. Srećom, tu su i naše vrline koje su nam omogućile da se izborimo sa ovim velikim problemom i nesrećom.
Razmišljenje i stvaranje vlastitog kritičkog mišljenja je kršenje svakog poretka površnosti.
Površnost je loša, često vodi ka generalizaciji, predrasudama, stereotipima, konkretno - lošem znanju. Da bi izbegli površnost, kvazi-analitičnost i gomilanje nepotrebnih činjenica i znanja, treba da razvijamo kritičko mišljenje. U tom procesu kreiranja kritičkog mišljenja nismo sami, i u velikoj meri to je proizvod koji nastaje kao posledica delovanja porodice, škole, zajednice, sistema i društva na nas.
Škola predstavlja jedno od naših "usputnih stanica" u životu na kojima stičemo znanje i kritičko mišljenje. Ovim tekstom ću se baviti pitanjem razvijanja kritičkog mišljenja u školama. Da li ono postoji i koliko je razvijeno?
Kritičko mišljenje i gde smo trenutno?
Kritičko mišljenje možemo definisati kao metod učenja gde se učenik ne stavlja u pasivan položaj primaoca znanja, već se od njega traži da aktivno učestvuje u primanju znanja.
Razvoj kritičkog mišljenja je jedna od ključnih obaveza svake osobe koja se bavi edukacijom. Međutim, ova obaveza nije jasno definisana u predviđenim školskim planovima i programima. Tako se većina edukatora nalazi u nezgodnoj situaciji, pošto su obavezni da se pridžavaju predviđenog plana i programa.
U koliko se ne pridržavaju plana i programa, profesori i nastavnici mogu da budu kažnjeni. Tako se veliki broj edukatora strogo drži pravila i zadatih proporcija, ne želeći da sebe izloži kritici i kaznama. Samo mali broj njih želi da deci ponudi nešto drugačije i da u većoj meri kod njih razvije potrebu da više razmišljaju, a manje samo reprodukuju ono što su naučili iz knjiga, ili u većini slučaja- "nabubali". Tu su i standardizovana testiranja, literatura teška za shvatanje i razumevanje, različit nivo predznanja i ostali faktori koji utiču na dalje znanje učenika.
Dolazimo do činjenice da su nam školski programi napravljeni tako da sve učenike tretiraju isto i da se isti ishodi i rezultati očekuju od svih, bez obzira na različitost učenika. Pojedine države, poput Finske su prepoznale potrebu reforme školskog sistema i uspostavile novi koji je u velikoj meri prilagođen potrebama učenika i teži prepoznavanju i razvoju potencijala kod učenika, kao i kreiranju vlastitog kritičkog mišljenja. Učenici se od početka usmeravaju ka učenju i kreiranju kritičkog mišljenja, a u tome im pomažu nastavnici, koji u toku svojih studija posebnu pažnju posvećuju delu programa učenja koji se odnosi na ovu temu.
Mišljenje po meri nastavnika (školskog programa)
Nasuprot ovom sistemu, imamo sistem u Srbiji u kome se od svih učenika očekuju isti ishodi i data su im ista pravila, bez obzira što postoje razlike u znanju, načinima i mogućnostima učenja i pamćenja, kao i veštinama kojima se vlada. Isti zadaci i pravila važe za sve.
Udžbenici su puni brojnim informacija i podacima koji su zastareli, nisu relevantni ili su suvišni, a na đacima je da te podatke pamte i prosto reprodukuju. Tu ne postoji mogućnost i prostor za razvoj kriričkog mišljenja prema zadatoj temi. Ne razvija se ni analitička veština, gde se iz određenih podataka traži da se izvedu određeni zaključci. Sve se svodi na to da je to neko umesto nas već uradio (promislio) i zapisao, a da je na nama da te podatke i činjenice dobro zapamtimo i, u određenom trenutku (testu ili usmenom ispitu), reprodukujemo. Gotovi odgovori su nam plasirani, i tu nema puno mesta za razmišljanje. Postoje određene promene i pomaci, ali i dalje postoji sistem koji ne omogućuje đacima da, u potpunosti, razvijaju i iskazuju svoje kritičko mišljenje.
Tako dolazimo na fakultete gde se traži da posedujemo svoje mišljenje i interpretiramo ga analizirajući određene teme. Ali i to nije slučaj uvek i svuda. Često se i na fakultetima traži čista reprodukcija naučenog. Posledica je i toga da profesor smatra sebe autoritetom čije su misli i stavovi neosporni. Kroz njegove tekstove i knjige, ili autora knjiga za koje smatra da su "sve i svja" nauke, student treba da nauči definicije, podatke i činjenice koje će mu biti potrebne za dalji rad. Retki su profesori koji od studenata traže da iznesu svoje mišljenje o zadatoj temi.
Sa druge strane, profesori na fakultetima se žale da veliki broj studenata na poseduje elementarnu čitalačku pismenost, tj. sposobnost da shvati i analizira pročitani tekst. Ako pogledamo PISA istraživanja za Srbiju (o samom PISA testiranju možete pročitati ovde), možemo videti da učenici u Srbiji u proseku zaostaju više od jedne školske godine za njihovim vršnjacima na OEDC nivou (Efekat jedne godine školovanja u OECD zemljama u proseku iznosi 38 poena). Ti rezultati pokazuju da je čitalačka pismenost kod naše dece iznosi 449 poena, a da je prosek 500 poena. Tako na fakultetima, veliki broj studenata uči gradivo napamet, jer ne znaju kako da to urade drugačije. Dobar deo studenata nema svoj stav o određenoj temi, već teži da na što lakši način položi ispit i završi sa obavezama. Tako se ili teži prepisivanju i varanju, ili učenju bez razumevanja. "Znanje" im je tako više reproduktivno nego funcionalno i u tome je problem.
Pošto sam na početku teksta naveo da je generalizacija loša, onda treba i da napomenem da za sve ovo što sam napisao postoje određeni izuzeci. Nisu svi profesori i učenici isti, te je i nivo prenošenja, kreiranja i sticanja kritičkog mišljenja različit od slučaja do slučaja. Pored škole, tu je i niz drugih faktora koji utiču na to. Ono što možemo da uočimo jeste nedovoljna mogućnost za iskazivanje i sticanje kritičkog mišljenja još od osnovne škole, te sa takvim znanjem i stavom, učenici dolaze na fakultete i susreću se sa problemima.
Očigledno je da školski sistem treba da se reformiše, kako bi učenici više "razmišljali svojom glavom", što isto važi i za visoko školstvo. Od naučenog napamet nemamo koristi, jer se to brzo zaboravlja. Učenje tuđih misli i stavova sistemom "bubanja napamet", zarad kretanja "linijom manjeg otpora" može u datom trenutku pokazati prednosti i benefite, ali na duže staze može predstavljati samo gubitak.
Ljubitelji knjiga u Velikoj Britaniji imaju svoj mali raj. Reč je o malom gradiću Hay on Wye, koji je od 1977. godine postao "grad knjiga".
Ovo je priča o tome kako strast prema čitanju i knjigama može da preraste u nešto mnogo više.
Dvorac "Hay" iz 12.veka
Idejni tvorac "grada knjiga" je bibliofil Ričard But, koji odlučio da proglasi nezavisnost Hay on Wye-a kao kraljevstvom knjiga, a sebe proglasi monarhom. Ričard je svoju prvu knjižaru otvorio 1961. godine i postepeno su police sa knjigama počele da zauzimaju sve više prostora u njegovoj kući. Posle nekoliko godina, police sa knjigama su se našle i u njegovoj dvorišnoj kućici za alat, da bi na kraju knjige bile izložene i u dvorištu zamka Hay. Još nekoliko ljudi se priključilo ovoj inicijativi i tako je nastala najveća "second-hand" knjižara na otvorenom prostoru u svetu. Ova ideja je zaživela i vremenom je stekla veliki publicitet. Sa carstvom knjiga nastao je i otvoreni festival knjiga koji se održava svake godine u maju. Na festivalu se okuplja veliki broj ljubitelja knjiga, kolekcionara, pisaca, trgovaca i znatiželjnih ljudi koji uživaju u kupovini knjiga, razmeni mišljenja, muzičkom i festivalskom programu, kao i lepotama ovog malog gradića. Često ovaj festival nazivaju i "Vudstokom uma", kako je to jednom rekao bivši predsednik SAD- Bil Klinton.
Hay festival knjiga
Ovaj gradić ima između 1500 i 2000 stanovnika, nije razvijeni privredni centar, ali jeste razvijeni centar knjiga u kome se godišnje proda više od milion primeraka. Jedna originalna ideja čoveka koji je voleo knjige, podigla je ovaj gradić iz "mrtvih" i ekonomski ga oporavio. Ričardov projekat godišnje privlači veliki broj ljudi i time omogućava ostalim sugrađanima da zarade novac kroz prodaju suvenira, hrane i pića, smeštaja i drugih stvari.
U gradu danas ima oko 30 biblioteka, tako gotovo na svakom uglu možete uočiti police sa knjigama. Ovde možete pronaći knjige iz celog sveta, a većina je na engleskom jeziku. Žanrovi knjiga su različiti, kao i same cene, ali uvek ima polica koje su namenjene "za svačiji džep". Narednih nekoliko slika dočaraće vam izgled ovo gradića iz snova za sve ljubitelje knjiga:
Definitivno, ovo je mesto hodočašća za sve ljubitelje knjiga. U koliko neko izrazi želju da mi se pridruži, biće mi drago da zajedno organizujemo put u "carstvo knjiga". :)
.jpg)
.jpg)
