Vremena se menjaju, a kultura ostaje. Makar je to slučaj sa knjižarom "El Ateneo Grand Splendid" u Buenos Airesu u Argentini. U ovoj zgradi je prvobitno bio pozorište, nakon toga bioskop, a sad je jedna sasvim jedinstvena i prelepa knjižara. Zgrada je zadržala svoju namenu - bila je i ostala rasadnik kulture.
Pozorište je nastalo 1919. godine, prostiralo se na 2000 metara kvadratnih i nosilo je naziv "Teatro Grand Splendid". Pored predstava, neizostavni deo dešavanja su bile i tango večeri gde su nastupali najpoznatiji plesači. Pozorište je imalo 1050 sedećih mesta. Svoju prvu izmenu je doživelo 20 godina kasnije kada je pretvoreno u prvi bioskop u Buenos Airesu koji je prikazivao ton filmove. Ali i pored toga, tango orkestar je ostao sastavni deo bioskopa gde su se i dalje priređivale plesne večeri. U periodu od 1970. do 1973. godine je ponovo zaživelo pozorište, ali se nakon toga vratio bioskop.
Treća i poslednja promena dogodila se 2000. godine kada je ovaj objekat pretvoren u knjižaru. Enterijer nije menjan, osim što su stolice zamenile police sa knjigama. Za konzervaiju i saniranje zgrade je utrošeno 3 miliona $. Mnogi će za ovu knjižaru reći da je najlepša na svetu. Svakako, ovo nije daleko od istine.
Sama veličina ove knjižare govori o fondu knjiga i raznovrsnosti ponude. Ovde možete pronaći preko 120 hiljada različitih knjiga, a ovaj prelepi hram za knjigoljubce dnevno, u proseku, poseti 3000 ljudi. Knjige su raspoređene po spratovima gde možete pronaći različite žanrove. Pored knjiga na španskom jeziku, zastupljene su i knjige na engleskom i drugim jezicima, kao i diskovi, ploče i druge stvari karakteristične za knjižare.
Vredi živeti za čitanje, a još više vredi posetiti ovakvo mesto. Ako vas vetrovi nanesu u Argentinu, obavezno posetite ovo mesto! :) p.s. Povedite i mene!
Većina učenika i studenata voli načine rada koji im omogućavaju da aktivno učestvuju, a ne samo da pasivno slušaju ili čitaju. Postoji niz različitih načina na koje učenici/studenti mogu da se uključe u aktivno učenje, a to su brojni projekti, simulacije, igranje uloga, eksperimenti, kreativne radionice, seminari i vežbe gde mogu da primene sve ono što su učili. Simulacija predstavlja jedan od načina koji studenti koriste kao model ponašanja radi sticanja boljeg razumevanje određenog ponašanja, procesa ili oblasti koju izučavaju.
U ovom tekstu ću se baviti simulacijom kao oblikom aktivnog učenja i učešća studenata, sa osvrtom na primer simulacije organa EU na Beogradskom modelu Evropske unije.
Simulacija je program, uređaj ili scena gde se oponaša rad nečega iz realnog života. Simulacije je imitacija oređenog rada i procesa. Tako simulacije predstavljaju praktičnu primenu naučenih tehnika, veština i znanja kroz imitaciju u određenom prostoru i vremenu. Brojne naučne grane koriste simulaciju kao oblik usavršavanja. Primenjuje se u inženjerstvu, IT sektoru, brojnim obukama, testiranjima, obrazovanju i video igricama. Tako se piloti obučavaju kroz simulaciju letenja, a budući lekari vežbaju na lutkama koje su imitacije pacijenata. U slučaju greške studenata avion neće biti srušen ili pacijent neće biti ozleđen. Time se u velikoj meri doprinosi iskustvu studenata, naročito u situacijama u kojima mogu da pogreše i povuku pogrešan potez. (kao što je neko rekao: "Epmirizam jača organizam")
U realnom vremenu nemamo mogućnost da pauziramo određene događaje kako bi smo mogli da sagledamo situaciju i shvatimo kako se odvijaju određene stvari. Simulacija to omogućava. Možemo u svakom trenutku napraviti pauzu i sagledati urađen posao i ispraviti određene greške koje su nastale. Sve u svemu, benefiti od simulacije su ogromni. Mogu se uštedeti brojni resursi, a istovremeno se može povećati znanje i spremnost kod učesnika.
Simulacije u obrazovanju
Simulacije u u obrazovanju izuzetno dobro sredstvo za podsticanje interesovanja kod učenika. Ujedno, određena istraživanja pokazuju kako je simulacija dobra i za motivaciju učenika. Učenicima je ostavljena mogućnost da uzimaju određene uloge i ponašaju se na način koje uloge zahtevaju. Često se u toku same simulacije, na osnovu zadate uloge, zastupaju stavovi i interesi koji su protiv ličnih interesovanja i stavova, ali se to smatra sasvim korektno i očekivano. Time se i pospešuje učenje i shvatanje određene situacije. Cilj simulacije je da se određeni sadržaj nauči iznutra.
Timski rad i obuka sprovedena putem simulacije u određenom okruženju može ponuditi dodatnu komponentu tradicionalnoj didaktičkoj nastavi, poboljšati performanse i može pomoći u smanjenju grešaka.
Proces simulacije u obrazovanju ima potencijal da uključi učenike u tzv. "dubinsko učenje", koje dopinosi boljem razumevanju mnogo više od "površinskog učenja" koje zahteva samo pamćenje.
Sve u svemu, simulacije polako postaju standarni deo obrazovnog sistema mnogih država. Za sada one najčešće postoje na fakultativnom nivou i kroz oblike neformalnog obrazovanja, ali postoje tendencije da će se sve više koristiti i u formalnom obrazovanju, kao njegov sastavni o obavezni deo.
Primer dobre prakse: Beogradski model Evropske unije - BEUM
Kao student sam prisustvovao i učestvovao u nekoliko različitih simulacija. Simulirao sam ulogu parlamentarca u Velikoj Britaniji, u Skupštini Republike Srbije, kao i sekretara Evropskog parlamenta. Sve to mi je doprinelo da povećam svoje znanje i shvatim gradivo "iznutra".
Tako sam učestvovao i na Beograskom modelu Evropske unije - BEUM. Ova simulacija rada organa EU nastala je 2011. godine sa ciljem da se studentima iz Srbije i inostranstva omogući da, kroz simulaciju, steknu znanje i veštine koja će im kasnije biti korisne u toku karijere i nauče kako funkcionišu organi Evropske unije. Simulacija je održana 3 puta i na njoj je učestvovalo preko 600 studenata iz 35 različitih zemalja.
Kada nešto učite samo teorijski, to vam može biti jasno u većoj ili manjoj meri. Ali kada to što ste učili i o čemu ste čitali primenite u praksi kroz simulaciju, mnogo će vam biti korisnije. Meni je bilo mnogo lakše i znanje o EU sam mnogostruko uvećao putem učešća na ovoj simulaciji.
O čemu se radi?
Beogradski model EU je simulacije tri organa EU:
Evropskog parlamenta (EP)
Evropskog saveta (EC)
Saveta Evroske unije (CEU)
Sednice Evropskog saveta se odvijaju odvojeno, dok sednice Evropskog parlamenta i Saveta Evrospke unije sarađuju u skladu sa strogom procedurom, kako bi zajedno dostavili zakone. Procedura koja će se simulirati se zove Obična zakonodavna procedura. To znači da predlozi moraju biti odobreni od strane EP i CEU, kako bi postao zakon. To znači da učesnici moraju da daju sve od sebe kako bi postigli konsenzus i predloženi amandmani budu usvojeni. Postoje jasne procedure i pravila koja se moraju poštovati.
Možete aplicirati za ulogu poslanika EP, ministra unutar Saveta Evropske unije ili ulogu predsenika/premijera države unutar Evropskog saveta. Takođe, tu su i uloge novinara i lobista. Svaka od ovih uloga ima svoj značaj i pravila koja moraju da se slede.
Program traje četiri dana i simulacije se održavaju u Skupštini Republike Srbije.
Šta sam dobio kroz simulaciju i učešće na BEUM-u?
Stekao sam nova znanja i veštine. Za nekoga ko je imao jako malo praktičnih stvari na fakultetu, ovo je bilo sjajno iskustvo. Sve ono što sam učio u vezi Evrospke unije, sada mi je bilo mnogo lakše i mnogo bolje sam razumeo samu tematiku. Pored toga, naučio sam kako treba da izgleda javni nastup u ovim istitucijama (i u politici, generalno), kako izgleda diplomatski protokol, saradnja među različitim organima i funcionerima, kako izgleda debata (formalna i neformalna), kako se sprovode određene procedure i kako izgledaju pravila i norme. U prevodu - sve ono što sam kroz teoriju naučio, a nisam mogao da primenim u praksi ili nisam znao tačno kako to treba da izgleda.
I što je, takođe, jednako bitno - stekao sam prijatelje širom sveta, sjajno se provodio i uživao u druženju sa vršnjacima. Učešće na ovoj simulaciji, svakako, predstavlja iskustvo koje ću pamtiti celog života :)
Kako je sve to izgledalo:
Ovde možete pogledati kako je izgledao prvi dan Beogradskog modela EU 2013. godine
Za Beograski model EU 2014. možete da aplicirate ovde.
Simulacija jeste odlična mogućnost da se nauči nešto novo i teorija potvrdi u praksi. Ona donosi određene benefite i omogućava da na pojedine stvari gledamo sa mnogo više iskustva. Znanje se tako stiče "iznutra", čime se povećava mogućnost da ostane duže zapamćeno.
Svakome ko želi da sazna više o EU, da stekne znanja i veštine iz diplomatije, politike, prava, novinarstva, lobiranja, ekonomije i drugih polja, toplo preporučujem Beogradski model EU.
Situacija se polako stabilizuje, neke stvari se vraćaju u normalu i život se nastavlja dalje. Posle 7 dana rada na terenu i volontiranja, odlučio sam da malo odmorim, sednem i pročitam nešto kako bih skrenu misli. Krenuo sam ka policama kućne biblioteke i prva knjiga koju sam uočio bila je "Čujte Srbi" od Arčibalda Rajsa. Rekoh sebi: "Sigurno postoji neki razlog zašto sam baš tu knjigu uočio među stotinama drugih". Uzeo sam je u ruke, pogledao i otvorio. Pasus na koji sam naišao prilikom otvaranja knjige me je iznenadio. Ni manje ni više, direktno se odnosio na pitanje poplava, izgradnje nasipa i političkoj nemarnosti.
Pasus sam slikao i podelio ga na društvenim mrežama. Ovo je izazvalo dosta reakcija, a većina ljudi je odgovorila i komentarisala sa: "Ništa se nije promenilo već 100 i više godina".
O Rudolfu Arčibaldu Rajsu je dosta toga napisano, tako da ću se samo ukratko osvrnuti na njegovu biografiju. Rođen je u Nemačkoj, bio je doktor hemije i profesor kriminalistike, državljanin Švajcarske koji se 1914. godine odazvao pozivu srpske vlade da učestvuje u istraživanju zločina koje su počinili austrougarski vojnici u okupiranim delovima Srbije. Rajs se 1915. godine otvoreno proglasio za srpskog dobrovoljca i napustio je poziciju neutralog izaslanika. Time je postao, kako je sam kasnije napisao, "švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug velianstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara".
Sa vladom, narodom i vojskom se povlači preko Albanije i učestvuje u borbama na Solunskom frontu kao dopisnik i sastavljao je brojne izveštaje. Sa vojskom je ostao sve do oslobođenja Beograda, nakon čega se uključuje u reformu i modernizaciju policije gde se, pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, formira kriminalistički odsek. Učestvovao je u velikom broju reformi i pomagao je mladoj državi u svemu u čemu je bio stručan.
Svoju privrženost srpkom narodu ispoljio je i neposrednim angažovanjem na prijemu i zbrinjavanju ranjenika, izbeglica i invalida. Postao je počasni građanin Krupnja 1926. godine. Veliki deo svoje imovine i laboratorije u Švajcarskoj je prodao i novac je poklonio Srbiji. Napustio je lagodni život koji je sebi mogao da pruži i živeo je skromno na Topčideru.
Zbog kritike koju je uputio državi i političarima zbog lošeg ophođenja prema izbeglicama i ratnim-vojnim invalidima, bio je kritikovan i napadan od strane političara i jednog dela tadašnje inteligencije. To je bio razlog njegovog povlačenja iz javnog života, nakon čega je umro od srčanog udara 1929. godine. Sahranjen je na Topčideskom groblju, a na osnovu njegove poslednje želje, srce mu je u urni preneseno na Kajmakčalan.
Danas u Beogradu postoji ulica sa njegovim imenom, spomenik u Topčiderskom parku i jedna osnovna škola na Karaburmi koja nosi njegovo ime.
ČUJTE SRBI!
Svoje utiske o samom istraživanju zločina počinjenim nad srpskim narodom, ali i mentalitetu, navikama, vrlinama i manama naroda, napisao je u knjizi "Čujte Srbi", koju je završio 1928. godine. Po njegovom zahtevu, knjiga je mogla da bude objavljena tek nakon njegove smrti. Do sada je obljavljen veliki broj izdanja različitih izdavačkih kuća. Ovu knjigu možete naći u svakoj biblioteci, knjižari, čak i na uličnim tezgama sa knjigama, gde se prodaju za 100-200 dinara.
Knjiga predstavlja njegov politički testament, i jedan vid zahvalnosti i opomene srpskom narodu! Glavni fokus u knjizi, stavljen je na vrline i mane našeg naroda.
Kao naše vrline izdvaja: hrabrost, rodoljublje, gostoljublje i demokratičnost, milosrđe, religioznost, ponos i bistrina.
Kao naše mane izdvaja: NERAD, bekstvo iz sela u grad, klanjanje bogatsvu, nezahvalnost, ksenofobiju kod vladajuće klase, politički kadar (koji je bezvredan), ljubomorna inteligencija, površnost i podmitljivost.
O manama i vrlinama govori iz ugla naroda, političara, inteligencije i omladine.
Veliki broj stvari koje je napisao u ovoj knjizu (pre 86 godina) ostale su nepromenjene. Ostao je utisak da se već decenijama vrtimo u krug i ništa ne menjamo. Postoji veliki broj rečenica koje to dokazuju, ali ih neću ovde napisati. Ostaviću ih da ih ponovo ili po prvi put pročitate. Ovo je knjiga koja se mora uvrstiti u "celoživotnu lektiru" kojoj treba da se iznova vraćamo sve dok neke stvari ne promenimo. Prilikom čitanja knjige uzmite i obzir političko-ekonomski i istorijiski trenutak u kome ona nastaje. Posebnu pažnju obratite na deo vezan za naše mane. One su ovih dana ponovo naglašene i koje su "isplivale" na površinu. Tu su i naše vrline. Bio sam svedog (kao što verujem da ste i vi) kako pozitivnih, tako i negativnih stvari koje su nam se dešavale prethodnih 10 dana. Nažost, veliki broj mana se i dalje primećuje. Srećom, tu su i naše vrline koje su nam omogućile da se izborimo sa ovim velikim problemom i nesrećom.
Razmišljenje i stvaranje vlastitog kritičkog mišljenja je kršenje svakog poretka površnosti.
Površnost je loša, često vodi ka generalizaciji, predrasudama, stereotipima, konkretno - lošem znanju. Da bi izbegli površnost, kvazi-analitičnost i gomilanje nepotrebnih činjenica i znanja, treba da razvijamo kritičko mišljenje. U tom procesu kreiranja kritičkog mišljenja nismo sami, i u velikoj meri to je proizvod koji nastaje kao posledica delovanja porodice, škole, zajednice, sistema i društva na nas.
Škola predstavlja jedno od naših "usputnih stanica" u životu na kojima stičemo znanje i kritičko mišljenje. Ovim tekstom ću se baviti pitanjem razvijanja kritičkog mišljenja u školama. Da li ono postoji i koliko je razvijeno?
Kritičko mišljenje i gde smo trenutno?
Kritičko mišljenje možemo definisati kao metod učenja gde se učenik ne stavlja u pasivan položaj primaoca znanja, već se od njega traži da aktivno učestvuje u primanju znanja.
Razvoj kritičkog mišljenja je jedna od ključnih obaveza svake osobe koja se bavi edukacijom. Međutim, ova obaveza nije jasno definisana u predviđenim školskim planovima i programima. Tako se većina edukatora nalazi u nezgodnoj situaciji, pošto su obavezni da se pridžavaju predviđenog plana i programa.
U koliko se ne pridržavaju plana i programa, profesori i nastavnici mogu da budu kažnjeni. Tako se veliki broj edukatora strogo drži pravila i zadatih proporcija, ne želeći da sebe izloži kritici i kaznama. Samo mali broj njih želi da deci ponudi nešto drugačije i da u većoj meri kod njih razvije potrebu da više razmišljaju, a manje samo reprodukuju ono što su naučili iz knjiga, ili u većini slučaja- "nabubali". Tu su i standardizovana testiranja, literatura teška za shvatanje i razumevanje, različit nivo predznanja i ostali faktori koji utiču na dalje znanje učenika.
Dolazimo do činjenice da su nam školski programi napravljeni tako da sve učenike tretiraju isto i da se isti ishodi i rezultati očekuju od svih, bez obzira na različitost učenika. Pojedine države, poput Finske su prepoznale potrebu reforme školskog sistema i uspostavile novi koji je u velikoj meri prilagođen potrebama učenika i teži prepoznavanju i razvoju potencijala kod učenika, kao i kreiranju vlastitog kritičkog mišljenja. Učenici se od početka usmeravaju ka učenju i kreiranju kritičkog mišljenja, a u tome im pomažu nastavnici, koji u toku svojih studija posebnu pažnju posvećuju delu programa učenja koji se odnosi na ovu temu.
Mišljenje po meri nastavnika (školskog programa)
Nasuprot ovom sistemu, imamo sistem u Srbiji u kome se od svih učenika očekuju isti ishodi i data su im ista pravila, bez obzira što postoje razlike u znanju, načinima i mogućnostima učenja i pamćenja, kao i veštinama kojima se vlada. Isti zadaci i pravila važe za sve.
Udžbenici su puni brojnim informacija i podacima koji su zastareli, nisu relevantni ili su suvišni, a na đacima je da te podatke pamte i prosto reprodukuju. Tu ne postoji mogućnost i prostor za razvoj kriričkog mišljenja prema zadatoj temi. Ne razvija se ni analitička veština, gde se iz određenih podataka traži da se izvedu određeni zaključci. Sve se svodi na to da je to neko umesto nas već uradio (promislio) i zapisao, a da je na nama da te podatke i činjenice dobro zapamtimo i, u određenom trenutku (testu ili usmenom ispitu), reprodukujemo. Gotovi odgovori su nam plasirani, i tu nema puno mesta za razmišljanje. Postoje određene promene i pomaci, ali i dalje postoji sistem koji ne omogućuje đacima da, u potpunosti, razvijaju i iskazuju svoje kritičko mišljenje.
Tako dolazimo na fakultete gde se traži da posedujemo svoje mišljenje i interpretiramo ga analizirajući određene teme. Ali i to nije slučaj uvek i svuda. Često se i na fakultetima traži čista reprodukcija naučenog. Posledica je i toga da profesor smatra sebe autoritetom čije su misli i stavovi neosporni. Kroz njegove tekstove i knjige, ili autora knjiga za koje smatra da su "sve i svja" nauke, student treba da nauči definicije, podatke i činjenice koje će mu biti potrebne za dalji rad. Retki su profesori koji od studenata traže da iznesu svoje mišljenje o zadatoj temi.
Sa druge strane, profesori na fakultetima se žale da veliki broj studenata na poseduje elementarnu čitalačku pismenost, tj. sposobnost da shvati i analizira pročitani tekst. Ako pogledamo PISA istraživanja za Srbiju (o samom PISA testiranju možete pročitati ovde), možemo videti da učenici u Srbiji u proseku zaostaju više od jedne školske godine za njihovim vršnjacima na OEDC nivou (Efekat jedne godine školovanja u OECD zemljama u proseku iznosi 38 poena). Ti rezultati pokazuju da je čitalačka pismenost kod naše dece iznosi 449 poena, a da je prosek 500 poena. Tako na fakultetima, veliki broj studenata uči gradivo napamet, jer ne znaju kako da to urade drugačije. Dobar deo studenata nema svoj stav o određenoj temi, već teži da na što lakši način položi ispit i završi sa obavezama. Tako se ili teži prepisivanju i varanju, ili učenju bez razumevanja. "Znanje" im je tako više reproduktivno nego funcionalno i u tome je problem.
Pošto sam na početku teksta naveo da je generalizacija loša, onda treba i da napomenem da za sve ovo što sam napisao postoje određeni izuzeci. Nisu svi profesori i učenici isti, te je i nivo prenošenja, kreiranja i sticanja kritičkog mišljenja različit od slučaja do slučaja. Pored škole, tu je i niz drugih faktora koji utiču na to. Ono što možemo da uočimo jeste nedovoljna mogućnost za iskazivanje i sticanje kritičkog mišljenja još od osnovne škole, te sa takvim znanjem i stavom, učenici dolaze na fakultete i susreću se sa problemima.
Očigledno je da školski sistem treba da se reformiše, kako bi učenici više "razmišljali svojom glavom", što isto važi i za visoko školstvo. Od naučenog napamet nemamo koristi, jer se to brzo zaboravlja. Učenje tuđih misli i stavova sistemom "bubanja napamet", zarad kretanja "linijom manjeg otpora" može u datom trenutku pokazati prednosti i benefite, ali na duže staze može predstavljati samo gubitak.
Ljubitelji knjiga u Velikoj Britaniji imaju svoj mali raj. Reč je o malom gradiću Hay on Wye, koji je od 1977. godine postao "grad knjiga".
Ovo je priča o tome kako strast prema čitanju i knjigama može da preraste u nešto mnogo više.
Dvorac "Hay" iz 12.veka
Idejni tvorac "grada knjiga" je bibliofil Ričard But, koji odlučio da proglasi nezavisnost Hay on Wye-a kao kraljevstvom knjiga, a sebe proglasi monarhom. Ričard je svoju prvu knjižaru otvorio 1961. godine i postepeno su police sa knjigama počele da zauzimaju sve više prostora u njegovoj kući. Posle nekoliko godina, police sa knjigama su se našle i u njegovoj dvorišnoj kućici za alat, da bi na kraju knjige bile izložene i u dvorištu zamka Hay. Još nekoliko ljudi se priključilo ovoj inicijativi i tako je nastala najveća "second-hand" knjižara na otvorenom prostoru u svetu. Ova ideja je zaživela i vremenom je stekla veliki publicitet. Sa carstvom knjiga nastao je i otvoreni festival knjiga koji se održava svake godine u maju. Na festivalu se okuplja veliki broj ljubitelja knjiga, kolekcionara, pisaca, trgovaca i znatiželjnih ljudi koji uživaju u kupovini knjiga, razmeni mišljenja, muzičkom i festivalskom programu, kao i lepotama ovog malog gradića. Često ovaj festival nazivaju i "Vudstokom uma", kako je to jednom rekao bivši predsednik SAD- Bil Klinton.
Hay festival knjiga
Ovaj gradić ima između 1500 i 2000 stanovnika, nije razvijeni privredni centar, ali jeste razvijeni centar knjiga u kome se godišnje proda više od milion primeraka. Jedna originalna ideja čoveka koji je voleo knjige, podigla je ovaj gradić iz "mrtvih" i ekonomski ga oporavio. Ričardov projekat godišnje privlači veliki broj ljudi i time omogućava ostalim sugrađanima da zarade novac kroz prodaju suvenira, hrane i pića, smeštaja i drugih stvari.
U gradu danas ima oko 30 biblioteka, tako gotovo na svakom uglu možete uočiti police sa knjigama. Ovde možete pronaći knjige iz celog sveta, a većina je na engleskom jeziku. Žanrovi knjiga su različiti, kao i same cene, ali uvek ima polica koje su namenjene "za svačiji džep". Narednih nekoliko slika dočaraće vam izgled ovo gradića iz snova za sve ljubitelje knjiga:
Definitivno, ovo je mesto hodočašća za sve ljubitelje knjiga. U koliko neko izrazi želju da mi se pridruži, biće mi drago da zajedno organizujemo put u "carstvo knjiga". :)
U prethodnih nekoliko meseci se u velikoj meri pričalo i pisalo o PISA testiranju u Srbiji. Mnogi su bili u dilemi šta je to i kakav to uticaj i značaj ima za nas? Znamo da se o kvalitetu obrazovanja u Srbiji stalno piše i govori, ali odakle se stvorila ovo testiranje i zašto se svi na njega pozivaju?
Pisa je Međunarodni program procene obrazovnih postignuća učenika (Programme for International Student Assessment - PISA). PISA je projekat Orgranizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) koji se sprovodi od 1997. godine. Srbija je učesnik ovog programa od 2001. godine i do sada smo učestvovali 2003, 2006, 2009 i 2012. godine.
Osnovna svrha ovog projekta je da sistematski prati kvalitet i pravednost obrazovanja u zemljama koje su prihvatile učešće u ovom programu. Na taj način se prati veza između nacionalnih ekonomija i kvaliteta obrazovanja, kao i znanja i kompeticija sa kojima učenici raspolažu. U tom pogledu, pravedni sistem je onaj koji svim učenicima omogućava da steknu funkcionalnu pismenost i znanja koja umeju da upotrebe u konkretnom slučaju, bez obzira na njihov socio-ekonomski status ili poreklo. U prevodu - Svi učenici imaju pravo na kvalitetno obrazovanje.
Testiranje se sprovodi na svake 3 godine i učestvuju učenici od 15 godina starosti (u slučaju Srbije su to učenici pvog razreda srednje škole/gimnazije).
Poslednje testiranje je sprovedeno 2012. godine i u toku je prirpema za novo testiranje koje će se obaviti 2015. godine.
PISA terminologija
Često u objašnjenjima ovog testiranja možete naći da se termin "znanje učenika" menja i opisuje kao "pismenost" ili "kompeticija". Zašto? Time se pokazuje da je pismenost skup onih znanja koje se smatraju ključnim obrazovnim kapitalom učenika koje mu omogućava da nastavi svoje školovanje i profesionalno usavršavanje. Kompeticija je, u tom pogledu, ono znanje koje smo stekli, koje umemo i znamo kada i kako da upotrebimo.
"Specifičnost PISA studije je da ona ne ispituje u kojoj meri učenici mogu da reprodukuju ono što su naučili u školama, već koliko su mladi kompetentni da razumeju i koriste informacije i znanja prilikom rešavanja problema iz svakodnevnog života." - "Александар Бауцал -Кључне компетенце младих у Србији у PISA 2009 огледалу, Институт за психологију, Филозофски факултет у Београду, Београд 2012"
Izgled, forma i oblast testiranja
PISA testom se proverava funkcionalnu pismenost u tri oblasti:
Čitalačka pismenost - sposobnost učenika da shvati i analizira tekst (a ne samo da ume da ga pročita)
Matematička pismenost - aktivno korišćenje matematičkih znanja i razumevanje matematike u svakodnevnim situacijama
Naučna pismenost - shvatanje različitih naučnih fenomena i njihovo korišćenje
Zadaci iz ove tri oblasti formulisani su tako da se sastoje iz kombinacija teksta i grafikona, tabela, mapa i crteža na osnovu kojih se učenicima postaljaju određena pitanja. Cilj ovih pitanja je da na osnovu ponuđenog, učenici odgovore na zadato pitanje i problematiku. Odgovora se tako što se zaokružuje jedno od ponuđenih odgovora ili se učeniku ostalja mogućnost da sam upiše odgovor.
Ova pitanja su postavljena tako da ne traže od učenika čistu reprodukciju onoga što je naučio (u velikom broju slučaja- napamet, tj "nabubao"), već se traži da iz priloženog, na osnovu znanja i kompeticija odgovori na zadatak. Od učenika se u pitanju ne traži da upiše ili zaokruži koliko godišnje vune proizvede Novi Zeland od merino ovaca, već da kroz promišljanje, sagledavanje slike i situacije odgovori na pitanje.
"Za svaku zemlju koja učestvuje u ispitivanju, saopštava se profil postignuća učenika u svakoj od ispitanih oblasti. Skale su standardizovane tako da je prosečno postignuće fiksirano na 500 poena, a standardna devijacija na 100. To, praktično, znači da se dve trećine učenika nalaze u intervalu postignuća od 400 do 600 poena." - Na osnovu ovoga je izvedeno da prosečno postignuće OECD zemalja bude 500 poena.
Na osnovu težine zadataka, za svaku od ove tri oblasti ispitivanja, oformljena je razvojna skala postignuća koja se sastoji iz 6 nivoa funkcionalne pismenosti i na osnovu toga se vrši rangiranje i sabiranje ostvarenih poena.
Pored pitanja iz ovih oblasti, u PISA testiranju se primenjuju upitnici za škole i za učenike. Njima se prikupljaju različiti podaci o faktorima koji mogu da utiču na postignuća učenika i njihove kompetencije (materijalni i obrazovni resursi, udaljenost škole, motivacija za učenje, itd.). To je još jedan od pokazatelja stanja u državi i njenom obrazovnom sistemu.
(O broju poena koja je ostvarila Srbija, i kakvi su rezultati u drugim državama je u nastavku teksta)
Ovim testiranjem se utvrđuje nivo znanja (pismenost i kompeticije) učenika na kraju perioda osnovnog i opšteg obrazovanja, koji im omogućuju dalji nastavak školovanja i učešće u društvu.
PISA testiranje omogućuje državama određeni feedback, tj. povratne informacije o vezi kvaliteta obrazovanja i odnosu obrazovanja i nacionalne ekonomije. Kroz ovo testiranje se ispituju i promovišu ona znanja i veštine koja su neophodna za konsolidaciju između ponude koju daje obrazovni sistem sa jedne strane, i tržišta rada sa druge strane.
PISA može da predoči gde su eventualne greške, a gde su određene pozitivne stvari u obrazovanju. Time se ostavlja prostor za kreiranje određene strategije u cilju reforme obrazovanja i njegovog unapređivanja. Finska je "PISA šampion", a o njenom uspehu na PISA testiranju i reformi školskog sistema ću pisati u narednom tekstu na ovom blogu.
Na osnovu ove slike iznad, možete videti da PISA testiranje oslikava sinergiju znanja kod učenika.
PISA testiranje u Srbiji. Gde smo to mi? Gde su ostali?
Nakon PISA testiranja 2012. godine, učenici u Srbiji su ostvarili sledeće rezultate:
Matematička pismenost - u proseku 449 poena (7 poena više u odnosu na testiranje iz 2009.)
Čitalačka pismenost - 446 poena (4 poena više u odnosu na testiranje iz 2009.)
Naučna pismenost - 445 poena (2 poena više u odnosu na testiranje iz 2009.)
O preciznim podacima i objašnjenjima PISA testiranja, kao i o izgledu testova i pitanja u Srbiji, možete pročitati ovde.
Efekat jedne godine školovanja u OECD zemljama u proseku iznosi 38 poena, možemo da zaključimo da učenici iz Srbije zaostaju u proseku godinu i po dana za svojim vršnjacima u zemljama koje su u okviru i iznad OECD proseka od 500 poena.
Uočljiv je napredak u odnosu na prethodna testiranja i to jeste ohrabrujuće, ali je pitanje da li je i dovoljno?
Što se pravednosti školskog sistema tiče, rezultati su dobri i ohrabrujući. Socio-ekonosmke razlike su manje zastupljenije i manje utiču na pismenost učenika u Srbiji u odnosu na ostale zemlje OECD. Imamo veću pravednost obrazovnog sistema, ali imamo niže rezultate funcionalne pismenosti i kompeticija u odnosu na OECD prosek.
Države sa kojima možemo da se uporedimo i tražimo eventualne proporuke su države iz regiona i nama bliske po školskom sistemu i tradiciji obrazovanja (Hrvatska i Slovenija), susedi u EU koji su nekada bili deo socijalističkog bloga (Rumunija i Bugarska), zatim države koje su bile u socijalističkom bloku, a sprovele su kvalitetne reforme školstva, imaju dobre rezultate, oko OEDC proseka i predstavljaju "uspešne primere" (Poljska i Slovačka) i na kraju države koje imaju kvalitetan i pravedan školski sistem i koje ostvaruju visoke rezultate (Holandija, Švedska, Finska).
Očekuje nas jedan dug proces reforme školskog i obrazovnog sistema. Postoje mnoge stvari koje moraju da se urade kako bi kvalitet obrazovanja podigli na viši nivo. O ovoj temi je ostalo toliko toga da se priča i napiše. A tek smo krenuli. No, bitno je da ne posustanemo jer ova država i narod zaslužuju bolji, efikasniji i pravedniji školski sistem. Jer znanje je moć i budućnost!
PISA - Measuring student success around the world
P.S.
PISA testiranje je ozbiljna studija koja zahteva veliku pažnju, posvećenost i analitičke sposobnosti da bi se što bolje razumela i objasnila. Cilj ovog teksta je da Vam dočaram kako izgleda i šta znači PISA testiranje.
Više o tome možete pogledati u publikacijama na linkovima koje sam vam dostavio.
Gde završavaju stare knjige? U kontejneru ili na nekoj novoj polici?
Zasigurno smo čuli ili videli kako neke institucije ili pojedinci bacaju knjige. To je jedna sasvim uobičajena pojava. Uvek su postojali ljudi koji su bili nemarni prema knjigama i nisu dalekosežno mislili o svojim postupcima i posledicama. Takođe, isto tako su postojali ljudi koji su se brinuli o knjigama, čak i onima koje su "otpisane".
Oko 15 hiljada knjiga koje su čuvane u depou Narodne biblioteke (a pripadale su Dvorskoj biblioteci) su u novembru 2005. godine završile u smeću, ili tačnije rečeno u mašini za preradu stare hartije. Razlog tome je bio nedostatak prostora, a pošto ove knjige nisu bili muzejski primerci nije prekršen Zakon o kulturnim dobrima, kako se navodi u saopštenju za javnost.
Tu su još brojni primeri kako su određene institucije bacale knjige ili ih olako otpisivale. Razlozi: manjak prostora, neadektavno održavanje, novi fond knjiga koji pristiže, ideološka nepodobnost itd. (Ako mene pitate: prosta nemarnost, nezainteresovanost i manjak profesionalizma).
Međutim, nije Srbija jedini primer u tome. U svetu postoje brojne priče koje su slične i podsećaju na ljudsku nemarnost. Ali postoje i određeni svetli primeri u kojima su pojedinci uspeli da spasu knjige.
Ovo je priča o tome:
Vremenom su stare biblioteke širom sveta ostajale bez dovoljno prostora i depoa u kojima bi čuvali knjige. Neke od njih su unajmile arhitekte kako bi proširili svoje prostorije, a pojedine su počele sa izgradnjom novih objekata. Između ostalog, to je učinila i Gradska biblioteka San Franciska. Zašto spominjemo nju? Ona je dospela u žižu interesovanja devedesetih godina 20. veka nakon odluke da se određeni broj knjiga (ne postoji precizan podatak, ali je u pitanju nekoliko desetina hiljada knjiga) povuče i izbaci iz bibliotečkog fonda. Razlog tome leži u tome što arhitekte nisu predvidele dovoljno prostora za stare knjige i police, te je administracija biblioteke morala da reaguje na ovaj način. Način odabira knjiga koje će "leteti na smetlište" je bio na osnovu toga koliko dugo ih niko nije uzimao na čitanje. Međutim, postojao je određeni broj ljudi koji je želeo da spasi te knjige. Hrabri bibliotekari iz San Fransiska su, krišom, noću dolazili u biltioteku i ovim knjgama koje su određene za bacanje, udarali pečate sa lažnim datumima vraćanja. Na ovaj način, mnoge od njih su uspele da ostanu, ali dobar deo njih je ipak bačen. U svakom slučaju, volja bibliotekara da spasu knjige je nešto što je ohrabrujuće.
Vrati bih se sada ponovo kod nas.
Studenti Fakulteta političkih nauka u Beogradu, su takođe spasili određeni broj knjiga koje su završile u kontejneru za otpad na parkingu fakulteta. Ovaj nemili događaj sa bačenim knjigama se dogodio u maju 2013. godine. Veliki broj studenata je na ovu vest burno reagovalo, a oni koji su se u tom trenutku zatekli na fakultetu, rešili su da neke knjige uzmu i spasu ih od prodaje u nekom pogonu za reciklažu, jer su očigledno bile označene kao "stara hartija". Sećam se reakcije jednog kolege kod koga su bile pomešane emocije. Sa jedne strane je bio ogorčen na ovakvo ponašanje profesora ili nekog drugog zaposlenog sa fakulteta, a sa druge strane je bio srećan zato što je uspeo da nađe određene, retke knjige koje su mu trebale.
Summa summarum - postoje ljudi kojima je stalo do knjiga i postoje ljudi koji i ne vode baš toliko računa o njima. Koja će strana da prevagne je samo pitanje vremena i samih ljudi.
Kontejner pun knjiga na parkingu FPN-a
Nekoliko primera kako možete da "spasite" stare knjige ili one koje vam više ne trebaju.
Do pre nekoliko nedelja smo u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu imali "Otvorenu biblioteku" koju je postavio Goethe institut 2011. godine. Iz nje smo mogli da uzimamo, ali i da ostavljamo knjige koje nam trenutno ne trebaju. Međutim zbog nemarnosti građana one je uklonjena. Razlog tome leži u sledećoj rečenici:
"Princip koršćenja biblioteke je izuzetno jednostavan - knjigu može svako uzeti pod uslovom da ostavi neku drugu, ili da knjigu koju je pozajmio blagovremeno vrati. Ipak, biblioteka se susretala sa raznim problemima. Naime, knjige su se uzimale, ali ne i vraćale, a dešavalo se i da završe kod preprodavaca knjiga ili u zalihama za ogrev. Osim sa knjigama, biblioteka bi katkad osvanula i sa po kojom praznom pivskom flašom, najnovijim amaterskim grafitom ili potpisom vodootpornim markerom po njenim zidovima od pleksiglasa, odbačenom torbom ili ostatkom nečijeg doručka."Goethe-Gerila
Možda će se vremenom stvoriti uslovi da ova biblioteka ponovo proradi. Trebamo da budemo strpljivi, ali i treba da podučimo ljude kako da pravilno koriste ovu biblioteku. Jeste teško, ali zašto odustajati?
Jedan svetli primer
Pesnikinja Zorica Sentić
iz Kana u saradnji sa Vesnom Denčić iz Beograda, pokrenule su akciju "Darujmo
reč" sa ciljem da svako selo u Srbiji dobije svoju biblioteku.
Ovoj akciji se do sada odazvao veliki broj ljudi i dosta knjiga je
pronašlo svoj novi dom. Na taj način, omladina i odrasli u selima od sada mogu
da uživaju u čitanju. U koliko imate višak
kniga koje vam ne trebaju, prerasli ste ih ili vam zauzimaju prostor za nove
knjige, nemojte ih bacati već ih donirajte i priključite se ovoj akciji.
Takođe, raspitajte se
kod lokalnih školksih ili javnih biblioteka da li su im potrebne određene
knjige. Možda neko od vaših prijatelja zna nekoga ko je kolekcionar starih knjiga, pa ih možete i njima pokloniti. A uvek vam je na raspolaganju opcija da knjige postavite na nekom od
sajtova za prodaju polovne robe ili ih jednostavno prodate ljudima koji ih
otkupljuju.
Izbor je na vama. Samo,
knjige nemojte bacati i skrenite pažnju onima koji to čine.
.jpg)
.jpg)
